Nobelova nagrada za književnost, najprestižnije svetsko priznanje za pisanu reč, dodeljuje se od 1901. godine i do danas je ponelo 122 autora čija su dela oblikovala tokove moderne književnost. Od ove godine tom krugu pripada i mađarski pisac Laslo Krašnahorkai, autor čiji su stil, misaona dubina i narativna vizija već odavno prepoznati širom sveta.

Njegovo proglašenje u oktobru ponovo je fokusiralo međunarodnu kulturnu javnost na opus koji je postao sinonim izuzetne književne doslednosti i umetničke istrajnosti, a govor održan 7. decembra u Švedskoj akademiji pokazao je zbog čega se Krašnahorkai smatra jednim od najautentičnijih intelektualnih glasova savremene Evrope.

Zvanična ceremonija dodele nagrade održaće se 10.decemra u Stokholmu, u istorijskoj zgradi i sedištu Švedske akademije, Borshuset u Gamla stanu.

Laslo Krašnahorkai, Foto: dereta.rs

Književnik snažne vizije i neponovljivog stila

Krašnahorkai, rođen 1954. godine, prepoznatljiv je po dugim rečenicama, gustoj prozi i filozofskom tonu koji njegovo pripovedanje izdvaja od savremenih tokova.

U njegovim romanima svet se pojavljuje se kao mesto unutrašnjih previranja, kolektivnih zabluda i ljudske borbe sa sopstvenim granicama. Njegova dela otvaraju teme o raspadanju sveta, ljudskom dostojanstvu, civilizacijskim lomovima i unutrašnjim granicama, na način koji danas gotovo niko drugi ne radi.

Njegovi romani inspirišu filmske autore (poput Bele Tara), utiču na način na koji se tumači postmoderna evropska proza i vraćaju ozbiljnu, promišljenu književnost u centar kulturne debate. Zbog toga kritičari kažu da on ne samo da piše književnost – već je preoblikuje, usporava, produbljuje i vraća njen izvorni Smisao.

Njegova proza često je mračna, ali ne bez razloga – iza nje stoji duboka analiza društva koje se ubrzano menja i čoveka koji pokušava da sačuva svoje dostojanstvo.

U jednoj svojoj misli Krašnahorkai kaže: „Svet ne postaje tamniji zato što ga ne razumemo, već zato što prestajemo da postavljamo pitanja.“ Ta rečenica vrlo dobro sažima njegovu književnu filozofiju. A kada je 9. oktobra čuo vest da je osvojio Nobelovu nagradu, Laslo Krašnahorkai reagovao je na njemu svojstven način, tiho i  povučeno. Za švedski radio samo je kratko dodao da se oseća istovremeno smireno i nervozno. I to je bilo to.

Dela koja su obeležila jednu epohu – i jedan film

Među njegovim najpoznatijim romanima izdvajaju se „Satantango“, „Melanholija otpora“, „Rat i rat“. Posebno mesto zauzima „Satantango“, delo koje je postalo globalno poznato zahvaljujući sedmočasovnoj filmskoj adaptaciji reditelja Bele Tara, danas smatranom jednim od najznačajnijih evropskih filmskih ostvarenja. Film je učvrstio Krašnahorkaijevu poziciju pisca čiji rad prevazilazi književne okvire i ulazi u sferu savremene umetničke mitologije.

Nobel kao prekretnica, ali ne i iznenađenje

Švedska akademija nagradila ga je za „impresivna i vizionarska dela koja pokazuju moć umetnosti usred apokaliptičnog terora“. To je priznanje za celokupni opus, ne samo pojedinačno delo, i potvrda trajnog uticaja koji je ostavio na evropsku književnu tradiciju. Vrednost nagrade iznosi 11 miliona švedskih kruna, što je približno 940.000 €, ali ona u ovom slučaju ima simboličnu težinu: Krašnahorkai je i pre Nobela decenijama važio za jednog od najvažnijih živih pisaca, dok nagrada sada samo osvetljava obim njegovog uticaja. Nakon objave dobitnika, interesovanje za njegova dela izrazito je poraslo, a izdavači širom sveta beleže naglu potražnju za novim izdanjima i prevodima.

Odbor za književnost Nobelove nagrade

Govor o anđelima, dostojanstvu i svetu koji tone u sopstvenu močvaru

U govoru održanom u Stokholmu Krašnahorkai je rekao da je želeo da govori o nadi, ali ju je „izgubio“, pa je govorio o anđelima.Ne o starim anđelima koji su donosili poruke, već o novim, izgubljenim, koji hodaju među ljudima bez krila, bez poruke i bez doma.

Ta metafora, kako je objasnio, prikazuje današnji svet koji je izgubio i veru i maštu.

Govorio je i o evoluciji čovečanstva, o civilizaciji koja je izgradila izuzetne alate, ali je pritom izgubila sposobnost da veruje u nešto izvan sopstvene logike.

Podsetio je da je čovek došao do tačke u kojoj „više ne veruje ni u šta“, jer je kratkoročno pamćenje zamenilo kolektivnu svest i imaginaciju.

U završnici govora evocirao je događaj iz berlinskog metroa i zaključio: „Dobro nikada ne doseže Zlo koje ga zavodi, jer između njih više nema nade.“
Time je još jednom potvrdio svoju prepoznatljivu poziciju pisca koji ne nudi jednostavne utehe, već poziv na razmišljanje i suočavanje.

Autor koji oblikuje vreme u kojem živimo

Laslo Krašnahorkai je pisac čije se knjige ne čitaju brzo, ali se čitaju dugo – i ostaju u sećanju. Nobelova nagrada ne predstavlja početak njegove slave, već širenje njenog dometa. Njegov opus, filmsko nasleđe i govor koji je održao u Stockholmu čine ga jednim od ključnih intelektualnih glasova našeg doba.

Njegova poruka nije laka, ali je istinita: svet možda ne nudi jednostavne odgovore i onda kada to ne čine mediji – literatura nam pomaže da postavimo prava pitanja.