Narodno pozorište u Beogradu institucija starija od mnogih naših istorijskih spomenika, sinteza kulture, identiteta i borbe za umetničku misao – ponovo otvara svoja vrata publici. Teatar koji od 1868. godine stoji kao jedan od najstabilnijih stubova srpske kulture, preživeo je ratove, režime, političke seče i društvene lomove, i svaki put se vratio snažniji, kao dokaz da umetnost ne pripada nikome pojedinačno, već narodu koji ju je stvarao vekovima, pa  čak i milenijumima.

Ove jeseni, nešto više od dva meseca, pozorišna zavesa Narodnog pozorišta bila je spuštena. Zvanično – zbog tehničke i bezbednosne adaptacije. A nezvanično, Beograd je u tišini razumeo mnogo više. Jer, pozorište kao i svaka živa umetnost, ume da govori i onda kada ćuti. Pauza nije bila samo tehnički prekid – ona je bila podsećanje da pozorište nikada nije samo zgrada, ni scenografija, već  da predstavlja živi organizam koji pulsira zajedno sa društvom, i koji u slobodnoj zemlji ima pravo na glas, na stav i na podršku, na neslaganje i na hrabrost.
A ako kultura nema pravo da diše, onda nijedna druga sloboda nije sigurna.

Decembar je zato došao kao simboličan povratak – mesec koji će ponovo okupiti publiku oko svetla reflektora, muzike, reči i pokreta. Repertoar je bogat, raznolik, pun energije sa sijaset priča koje podsećaju da pozorište nije luksuz, već potreba ona nasušna. Stomak ima svoju glad, svoje potrebe. Isto je i sa glavom, sa dušom. A jedno bez drugog – ne ide. I to nas razlikuje od svega animalnog. Nasuprot tome, animalno ponašanje upravo predstavlja svaki pokušaj gušenja svega ljudskog u nama i oko nas, našeg prava na kulturu i umetnost, slobode, jednakosti i prava, kao i slobodnog izbora.

Narodno pozorište Foto: seecult

Predlozi predstava kojima vredi dati šansu

Iako finalni program još može doživeti izmene izdvajamo nekoliko predstava i žanrova koji deluju kao sjajan povod za posetu:

Velika drama, porodična priča u vremenu političkih lomova i ideoloških preokreta. Predstava koja postavlja pitanje koliko istorija može da promeni čoveka.

Godine vrana, Beograd u Prvom svetskom ratu – glad, hladnoća, strah i ljubav koja uprkos opstaje. Slika grada koji se nosi sa vremenom mračnijim od zime.

Dostojevski – moj život, duodrama o Fjodoru i Ani, o braku, pisanju, dugovima i borbi talenta sa realnošću. Tiho i lično pozorište, za publiku koja voli intimnu glumu bez patetike.

Derviš i smrt, adaptacija Selimovićevog romana o časti, odgovornosti i granici između vlasti i čoveka. Upozorenje i ispovest – kratko, jasno, snažno.

Kosovski ciklus, gostovanje Narodnog pozorišta Priština – epski narativ, tradicija i savremeni ton na istoj sceni. Za gledaoce koji žele dijalog, ne samo događaj.

Nabucco (opera), Giuseppe Verdi – hor, snaga muzike i priča o slobodi. Velika opera za veče kad publika traži glas koji nosi pozornicu.

Zašto je važno ispratiti program i planirati odlazak

U decembru, Beograd i Srbija imaju mnogo kulturnih opcija – pozorišta, bioskopi, koncerti, izložbe. Ali povratak institucije sa tolikom tradicijom i značajem kao što je Narodno, e to je događaj koji nadilazi jednu predstavu. Svako veče provedeno na sceni može biti mali predah od sivila svakodnevice. Jedna predstava, to je već trenutak kada reflektori ugreju duh.

A jedan aplauz – podsetnik je da umetnost ima univerzalnu snagu da ujedini, da razbudi, da izleči.

Preporučujemo da svakako pre odlaska posetite zvanični sajt Narodnog pozorišta, proverite aktuelan repertoar i status ulaznica, jer u ovom periodu termini i prodaja brzo ponestaju.

Ali, zašto je ovo važno baš sada?

Decembar u Beogradu ume da bude siv. Veoma siv. Dani su kratki dani, a očekivanja duga, umor se lepi i nakuplja nedeljama…
Ali pozorište je mesto gde večeri traju ipak duže, gde se duša odmori, a smisao i misao nekako upali život i on makar nakratko postane bolji.

Jedan odlazak u Narodno i jedan aplauz, taj jedan pogled na scenu – ponekad je dovoljno da čovek spusti sa sebe težinu dana i ponovo se uspravi baš kao – čovek. Zato je ovaj povratak važan. Ne samo za kulturu, već i za one koji je prave i one koji je konzumiraju. Za ljude.

Jer, kad je mnogo buke oko nas, ponekad nam treba ta tišina u publici, i samo poneki glas na sceni.
Narodno pozorište je ponovo tu!