Dok su farmeri širom Srbije ovih dana bili prinuđeni da prosipaju mleko jer im je otkup naglo obustavljen, ova vest jedva da je otvorila ozbiljnu javnu raspravu. Reč je, međutim, o jednoj od najozbiljnijih poruka domaće poljoprivrede u poslednjih nekoliko godina – da sistem otkupa ne funkcioniše, da je domaća proizvodnja potisnuta uvozom i da proizvođači ostaju bez ikakve zaštite.

Kako je agenciji Beta izjavio predsednik Udruženja odgajivača goveda Centralne Srbije Milija Palamarević, prevoznici su otkazali transport mleka jer mlekare odbijaju da ga prime, uz obrazloženje da na tržištu postoje viškovi. Ti viškovi, prema tvrdnjama proizvođača, nisu nastali rastom domaće proizvodnje, već povećanim uvozom mleka i mlečnih proizvoda.

U selu Bresnica kod Čačka, na jednoj farmi prosuta je kompletna dnevna proizvodnja od 220 litara mleka, dok je na drugim gazdinstvima širom zemlje uništeno još oko 1,5 tona. Za proizvođače to nije bio protest, već poslednja opcija – kada nema otkupa, nema ni tržišta.

Foto: Chris Torres

Ministarstvo upozoreno, sistem se nije pomerio

Farmeri su, prema navodima udruženja, o problemima upozorili Ministarstvo poljoprivrede i zatražili hitne mere zaštite domaće proizvodnje, uključujući uvođenje prelevmana, odnosno zaštitnih uvoznih taksi na mleko u prahu, tvrde sireve i sveže mleko.

O situaciji je obavešten i ministar poljoprivrede, a sastancima su prisustvovali i predstavnici mlekara.

Ipak, nakon tih razgovora nije usledila konkretna odluka. Otkup mleka nije normalizovan, a proizvođači su ostali bez ikakvih garancija da će njihova proizvodnja biti preuzeta i plaćena.

Zbog toga su farmeri najavili da će u ponedeljak, 23. decembra, održati zajednički sastanak u hotelu „Ravni gaj“ u opštini Knić, gde će, kako prenosi Beta, biti dogovoreni naredni koraci. Među opcijama se pominju i radikalnije mere pritiska – protesti ispred mlekara i trgovačkih lanaca, posebno stranih.

Zašto je ova vest ostala ispod radara

Iako se radi o uništavanju hrane i ugroženoj egzistenciji velikog broja porodica, vest o prosipanju mleka ostala je na nivou relativno sporedne, u svakom slučaju neopravdano – kratke informacije. Bez brze reakcije države i bez jasnog institucionalnog odgovora, problem je gotovo gurnut na marginu, kao da se radi o izolovanom slučaju, a ne o sistemskom poremećaju.

Čini se da se u Srbiji poljoprivreda i dalje tretira kao sporedna tema, umesto kao pitanje prehrambene bezbednosti i srpskog nacionalnog strateškog interesa.

Pogled na Grčku

Zbog sličnih problema poljoprivrednici u Grčkoj već više od dve nedelje blokiraju granične prelaze i ključne saobraćajnice, zahtevajući isplatu zaostalih subvencija, smanjenje troškova proizvodnje i snažniju zaštitu domaće poljoprivrede od uvozne konkurencije. Traktori su postavljeni na glavnim putnim pravcima, uključujući auto-puteve koji povezuju Atinu i Solun, kao i na graničnim prelazima prema Bugarskoj i Severnoj Makedoniji, što je izazvalo ozbiljne poremećaje u saobraćaju i logistici. Protesti su postali centralna politička tema u Grčkoj i primorali su vlasti da otvore pregovore sa poljoprivrednicima i najave dodatne mere podrške, iako dogovor još nije postignut. Razlika između dve zemlje, Srbije i Grčke, nije u težini problema, već, čini se tako, u odnosu sistema prema poljoprivredi – dok se u Grčkoj poljoprivreda tretira kao pitanje ekonomske i nacionalne sigurnosti, u Srbiji domaći proizvođači mleka zasad ostaju bez konkretnog institucionalnog odgovora.

Uvoz kao pravilo, domaća proizvodnja kao izuzetak

Kriza sa mlekom nije izolovan incident, već simptom dubljeg poremećaja u kojem Srbija postaje zavisna od uvoza osnovnih prehrambenih proizvoda, dok se sopstvena proizvodnja sistematski potiskuje. Posledice su već vidljive – farme se zatvaraju, sela se prazne, a sigurnost snabdevanja hranom postaje sve neizvesnija.

Cenu takve politike ne plaćaju samo farmeri. Plaćaju je i građani, kroz sve skuplju hranu, slabiji kvalitet i gubitak kontrole nad onim što završava na trpezama.

Prosuto mleko nije višak – to je poruka da sistem ne štiti domaću proizvodnju, već je prepušta tržištu koje favorizuje uvoz. A srpski farmer nema ni moć ni opcije da odgovori na ekstremnu proizvodnju u EU. Dok u Evropi farmeri blokadama primoravaju države da brane domaću poljoprivredu, u Srbiji se mleko prosipa jer nema kome da se proda.

Država jednostavno mora brzo i sveobuhvatno da uvede zaštitne mehanizme za sve ugrožene domaće proizvođače, da ograniči nelojalni uvoz u kriznim sektorima, obezbedi garantovan otkup i minimalnu cenu ispod koje se ne može ići, kao i da poveže subvencije sa stvarnom proizvodnjom, a ne sa administracijom.

Bez jasne strategije države, može da se dogodi da neka buduća vest više neće biti ona o prosutom mleku, već o zemlji koja je odustala od sopstvenog prehrambenog resursa koji je oduvek bio – ključna privredna grana i vodeći proizvodni brend Srbije. Ne postoji jači dokaz o  nedovoljnoj brizi za domaću poljoprivrednu proizvodnju u savremenoj Srbiji, od činjenice da su kablovi i električni uređaji sada prvoplasirani izvozni segment Srbije.

Uz dodatno poređenje – Holandija ima 50% obradivih površina u odnosu na Srbiju, ali njen prihod od izvoza iz sektora poljoprivrede iznosi godišnje – 100 milijardi evra! A Srbije? 5 milijardi.