Šta sve spada u javnu upravu?

Javnu upravu čine država i njeni organi, državne institucije i organi, jedinice lokalne samouprave, privredna društva poput javnih preduzeća koja se nalaze u većinskom državnom vlasništvu ili u vlasništvu jedinica lokalne samouprave, a koja se bilo direktno ili indirektno – finansiraju iz budžeta.

Rast javne uprave u Crnoj Gori: broj zaposlenih i budžetska izdvajanja i dalje rastu

I pored višegodišnjih najava o optimizaciji državne administracije, podaci jasno ukazuju da se crnogorski javni sektor i dalje neumoljivo širi, dok istovremeno izostaje racionalizacija i stručna kadrovska politika. Partokratija svakako košta, a vladajuće politike ne samo u Crnoj Gori već i u “neevropskom” regionu, kao da ne mare za troškove u obezbeđivanju svojih potreba, što se direktno odražava na kvalitet servisa prema građanima, ali i na stare boljke državnog uhleblja, ovaj put sa jednom bitnom razlikom – dominantnim partijskim uticajem, sa čime se u nemaloj meri može obezbeđivati i izborna pozicija.

Što se Crne gore tiče, prema podacima Ministarstva finansija iz septembra 2025. godine, u javnom sektoru radi 54.841 osoba od čega je njih 47.584 zaposleno na centralnom nivou, dok jedinice lokalne samouprave zapošljavaju 7.257 ljudi. I to je kumulativno povećanje od 4.655 zaposlenih u odnosu na kraj 2020.godine. Imajući u vidu da ukupan broj zaposlenih u Crnoj Gori dostiže 280.000 ljudi, lako je izračunati da brojka od blizu 55.000 zaposenih u javnom sektoru čini 20% svih zapolsenih u ovoj NATO državi.

Ovi pokazatelji upućuju da onda i ne treba da čudi budžetski plan za 2026. godinu koji čak 726 miliona evra opredeljuje za bruto zarade u javnom sektoru – što je najviši iznos do sada i koji predstavlja gotovo ¼  od ukupnog budžetskog priliva Crne Gore, a koji je 2024. godine iznosio 3,48 milijardi evra.

Iako se ovaj rast ponekad nastoji predstaviti kao posledica „razvoja uprave“, te jačanja njenih kapaciteta, dostupni podaci ukazuju da je povećanje uglavnom vezano za kontinuiran priliv novih zaposlenih, dok suštinska sistemska reorganizacija i kadrovska osposobljenost – zapravo izostaju.

Nepotpune evidencije otežavaju planiranje reformi. Namera, ili?

Dodatni izazov predstavlja i nedostatak preciznih evidencija. Trenutno ne postoje potpuni i ažurirani podaci o broju zaposlenih u 174 državna i opštinska preduzeća, kao ni o licima angažovanim po ugovorima o delu, kao i po osnovu privremenih i povremenih poslova. Zbog toga je realan obim javnog sektora verovatno čak i veći od zvanično objavljenog, što otežava transparentnost i planiranje budućih reformi.

Iako je ranije najavljivano zamrzavanje zapošljavanja, kao i mogućnost da se broj zaposlenih smanji za oko 20 odsto, te najave ne samo da nisu sprovedene u praksi, već se događa potpuno suprotno – broj zaposlenih nastavlja da raste, a izostaju signali i najave da će se u skorije vreme primeniti mere koje bi promenile ovaj trend. To dodatno opterećuje budžet, posebno u delu koji se odnosi na plate i ukazuje da se u praksi ne sprovodi obećana i neophodna racionalizacija.

Institucionalni kapaciteti i dalje nedovoljni

Uprkos povećanom broju zaposlenih, Crna Gora i dalje nema dovoljne stručne kapacitete za sprovođenje ključnih reformi i evropskih obaveza. I Evropska komisija u svojim izveštajima kontinuirano ukazuje na manjak administrativnih kapaciteta, što usporava usklađivanje sa pravnom tekovinom Evropske unije. Nedostatak sistematskih funkcionalnih analiza koje bi trebalo da pokažu gde postoji višak, a gde manjak stručnog kadra, predstavlja još jednu prepreku realnoj modernizaciji uprave.

Planirane analize nisu sprovedene u predviđenim rokovima, posebno u obrazovnom i zdravstvenom sektoru, pa aktuelna kretanja pokazuju da proces reforme javne uprave ne napreduje u skladu sa ranije preuzetim zadacima. Umesto neophodne pune profesionalizacije javnog sektora, nastavlja se rast broja zaposlenih uz sve izraženiji nedostatak stručnih i institucionalnih kapaciteta koji bi omogućili efikasnije ispunjavanje reformskih obaveza.

Sajt NSZ

Kako stvari stoje u Srbiji, ko radi za državu i kako se zapošljava?

Mnogi bi rekli, i gore nego u Crnoj Gori, iako je u Srbiji prisutan trend određenog minimalnog smanjenja broja zaposlenih u javnom sketoru. U Srbiji je u prvom kvartalu 2025. bilo oko 2,36 miliona zaposlenih, od čega je više od 612.500 uposlenih u javnom sektoru, što je približno 26% ukupne radne snage, procentualno (u odnosu na ukupan broj zaposlenih) daleko više nego u Crnoj Gori. To je značajno više i od proseka Evropske unije, a koji se kreće oko 17%.

Najviše zaposlenih nalazi se u zdravstvu, u socijalnoj zaštiti, obrazovanju i državnoj administraciji. Od 2014. godine zapošljavanje je pod ograničenjem – novi prijemi najčešće su mogući samo uz odobrenje Vlade, što je stabilizovalo javne finansije, ali je izazvalo manjak kadra u školama i posebno u zdravstvenim ustanovama. Veliki odliv stručnog kadra posebno iz oblasti zdravstva, na zapadno tržište, dodatno je pogoršao situaciju u ovom izuzetno važnom segmentu. Istovremeno, konkursi se često zaobilaze ugovorima na određeno i privremenim angažmanima, pa se broj zaposlenih i teže vidi u zvaničnoj statistici.

Formalno, zapošljavanje bi trebalo da se zasniva na javnom konkursu, testiranju i meri znanja, dok u praksi i dalje postoje primedbe na politizaciju naročito viših i rukovodećih pozicija, na spor ili bolje reći – uslovljen sistem napredovanja.

Reforma javne uprave donekle napreduje, digitalizacija, standardizacija platnih razreda i modernizacija službe mogu da jačaju sistem – ali ključni izazovi ostaju: profesionalizacija, depolitizacija i jednaka pravila za sve koji žele posao u državnoj administraciji.

Čemu godinama unazad služi Nacionalna služba za zapošljavanje

Slučajna ili namerna greška počinjena je ukidanjem obaveze da se javni sektor popunjava prevashodno kadrovima koji čame na listama u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, posebna je priča. Veliki broj stalno zaposlenih u istoj službi, a koji treba da pronalaze i obezbeđuju poslovne prilike, posebno za viskoobrazovane kadrove – gotovo da su bespomoćni. Sleganje ramenima zaposlenih u NSZ i obijanje pragova ove službe za nemali broj onih koji su bili vredni i uložili u svoje obrazovanje, postala je poprilično mučna i gotovo redovna praksa. Mnogi od njih su i digli ruke od NSZ i prestali da troše vreme koje imaju na pretek. Umesto za to, tragaju za onima „koji znaju kako to ide“. Za posao obezbeđenja ili pomoćnog radnika u kuhinji, posla ima, ali za one sa najvišim stepenima obrazovanja neretko se po hodnicima ovih službi to i može čuti, „znaš kako to ide“. Zabeleži se dolazak, odredi se termin novog (uzaludnog) dolaska – i to je to. Ako iskoči neki program prekvalifikacije koji veze nema sa završenim fakultetom, obično u nižem rangu, ili ponekad neki podsticaj za nekakvo samozapošljavanje ili onih starijih – i opet, to je to.

Ipak, ponešto se i zna. Recimo, zna se da ovako – ne ide. I ne treba da ide. NSZ-u se mora vratiti njegova osnovna funkcija zbog koje je i nastao. Preostaje nada da će se sistem i oni koji sa istim upravljaju, obratiti pažnju na ovaj golemi „bunar“. Kako u kadrovskom potencijalu na korist svih građana u Republici Srbiji, tako i na jačanju sopstvenih kapaciteta.