Od alarmantnih naslova do naučne revizije

Tokom poslednje decenije javnost je bila izložena talasu istraživanja koja su tvrdila da mikroplastika prodire u gotovo sve delove ljudskog organizma – od krvi i pluća do unutrašnjih organa i, prema nekim radovima, čak i mozga.

Najviše pažnje privukla su istraživanja tima toksikologa Metjua Kampena sa Univerziteta Novog Meksika, koja su tvrdila da ljudsko moždano tkivo može sadržati i do 0,5% plastike po masi, uz navodni rast koncentracija od 50% između 2016. i 2024. godine.

Ovi nalazi uklopili su se u širi narativ o globalnom plastičnom zagađenju i brzo postali deo javnog diskursa, često bez kritičkog preispitivanja. Nemali broj časopisa širom sveta, uključujući i naše, pridružio se narativu koji zapravo nema naučnog utemeljenja.

Kako su kineske studije dodatno pojačale zabrinutost

Paralelno sa zapadnim istraživanjima, kineski naučnici objavili su merenja koja pokazuju ekstremno visoke koncentracije mikroplastike i nanoplastike u urbanom vazduhu – čak milionima čestica po kubnom metru.

Iako kineske studije nisu tvrdile da je mikroplastika pronađena u ljudskom mozgu, njihovi rezultati su u javnosti često interpretirani kao indirektan dokaz da čestice lako ulaze u telo putem disanja i mogu dospeti u organe.

Naučna zajednica uzvraća – gde su nastale greške

Početkom 2026. godine započinje ozbiljna naučna revizija. Analitički hemičari i stručnjaci za mikroplastiku iz Evrope, Australije i Azije osporavaju ključne radove.

Najistaknutiji među njima je dr Dušan Materić iz Helmholcovog centra za istraživanje životne sredine u Nemačkoj. U formalnoj kritici objavljenoj u istom časopisu kao i originalni rad, Materić zaključuje da su tvrdnje o mikroplastici u mozgu metodološki neodržive.

Slične rezerve iznosi i dr Kasandra Rauert sa Univerziteta Kvinslend, čiji tim ukazuje da korišćena metoda – pirolizna gasna hromatografija sa masenom spektrometrijom – nije dovoljno pouzdana za detekciju plastike u biološkim uzorcima.

Metod koji proizvodi iluziju plastike

Suština problema leži u samoj analitičkoj tehnici.

Pirolizna gasna hromatografija zagreva uzorak i razlaže ga na molekularne fragmente. Međutim, ljudski mozak je sastavljen od oko 60% masti.

Kada se lipidi zagrevaju, oni proizvode molekule koji su hemijski gotovo identični signalima polietilena – najčešće prijavljivane plastike u spornih studijama.

Materić naglašava da u osporenim radovima nisu detektovani viši molekulski joni, koji bi jedini mogli pouzdano razlikovati plastiku od lipida. Rezultat: visok rizik lažno pozitivnih nalaza.

Rauertova grupa nezavisno dolazi do istog zaključka – metoda je nepouzdana za biološke uzorke i može generisati pogrešne signale.

Biološka verovatnoća: koliko je realno da se plastika akumulira u mozgu?

Pored tehničkih problema, stručnjaci ukazuju i na biološke nelogičnosti.

Za sada ne postoji uverljiv mehanizam kojim bi čestice veličine nekoliko mikrometara mogle ući u mozak u količinama koje su pojedine studije prijavile.

Ne postoje jasni dokazi o putu ulaska, zadržavanja, niti o tome kako bi se takve količine akumulirale bez vidljivih fizioloških posledica.

Evropska agencija za bezbednost hrane (EFSA) u svojim izveštajima navodi da većina dosadašnjih studija pati od kontaminacije uzoraka i nedovoljno pouzdanih analitičkih metoda.

Zašto su preuveličani nalazi opasni za javnost

Naučnici upozoravaju da senzacionalistički zaključci imaju posledice koje prevazilaze akademsku debatu mogu dovesti do pogrešno usmerenih javnih politika, mogu narušiti i poverenje u stvarne ekološke rizike, ali mogu poslužiti industriji da diskredituje čitavo polje istraživanja mikroplastike.

Ovaj obrazac podseća na ranije slučajeve u kojima su loše interpretirani podaci korišćeni za potkopavanje legitimnih zdravstvenih upozorenja.

Šta danas znamo, a šta ostaje otvoreno pitanje

Nesporno je da je mikroplastika sveprisutna u životnoj sredini i da su ljudi izloženi putem vazduha, vode i hrane. Međutim, količine koje zaista ulaze u telo, njihova distribucija po organizmu, kao i eventualni dugoročni zdravstveni efekti – i dalje su nedovoljno istraženi i metodološki nejasni.

Nove studije o mikroplastici u urbanom vazduhu i eksperimentalni radovi na životinjama ukazuju na potencijalne rizike, ali i na potrebu za znatno preciznijim analitičkim alatima.

Nauci je potrebna preciznost, ne senzacija

Debata o mikroplastici u ljudskom organizmu i mozgu – pokazuje koliko je važno razlikovati hipoteze od dokaza. Zbog maglovitih i senzacionalističkih tvrdnji, naučna zajednica sve glasnije insistira na: proverljivosti, transparentnosti, standardizaciji metoda, oprezu u komunikaciji rezultata.

Tek kada budu razvijene pouzdane tehnike detekcije, biće moguće dati jasan odgovor na pitanje koje s pravom brine javnost – koliko mikroplastike zaista ulazi u ljudski organizam i kakve posledice to ima po zdravlje.