Tokom aprila i juna 2025, između Tel Aviva i Teherana isprva je rasla oluja, a zatim se pretvorila u pravi ratni uragan kome se, nažalost, u suštini još uvek i ne vidi potpuni kraj i koji ako se produbi i ponovi, zaista može promeniti lice Bliskog istoka, i to zauvek. Ali, i ne samo njega.

Te prolećne noći nad Bliskim istokom postale su drugačije nego ikada pre. Sirene koje su se čule nad Tel Avivom, nosile su i još i uvek (sada zbog Huta) sa sobom nose strah koji podseća na neku davnu prošlost i krajnje neočekivanu sadašnjost, dok se i nad Teheranom nadvila neizvesnot već u bliskoj budunosti. Između ova dva grada, Tel Aviva i Teherana, odvojena pustolovnim pejzažima i istorijskim animozitetima, odvijao se dramatičan sukob koji, ukoliko se latentni sukob iznova pretvori u akutni, može predstavljati duboku prekretnicu za čitav region. Jer, više neće biti samo „sporadične“ avionsko-raketne pucačine, mora će se preći na viši nivo i sukob okončati pobedom, jednih ili drugih. Status kvo zapravo ne odgovara nikom, kao ni stalna neizvesnost i pretnja koja bi u tom slučaju bila sastavni deo svakodnevice obe nacije.

Kako je sve počelo

Sve je počelo kao što mnogi ratovi počinju – jednim napadom koji je trebalo da bude i poslednji. U noći između 12.i 13. juna, kada je većina sveta spavala, izraelski piloti pokrenuli su svoje F-35  sa tajnih baza u pustinji Negev. Njihov cilj bio je jasan: jednim preciznim udarom onesposobiti iransko nuklearno postrojenje u Natanzu i završiti problem koji je muči izraelske stratege već decenijama. Nisu mogli ni naslutiti da taj napad neće biti ujedno i kraj usled vere u izuzetnost i snagu jevreskog oružja i armije, već će postati početak nečeg što danas liči na najopasniji sukob na Bliskom istoku u poslednjih više od pola veka i čuvenog Jomkipurskog arapsko-izraelskog rata 1973.godine.

Naime, te godine su Egipat i Sirija posle dugih priprema, napale Izrael sa obe strane zatekavši izraeslku obaveštaju i vojnu stranu potpuno nespremnim. Rezultat je bio mirovni sporazum sa obe strane uz američko posredovanje, a svaka strana je proglasila pobedu. Izrael se sačuvao, ali je morao vratiti deo okupiranih teritorija. Diplomatija je odigrala svoje, jer zapravo nijedna strana nije bilo dovolj no jaka da završi posao do kraja. Vođen tim iskustvom, Izrael je sada verovao da je ostvario svoju nepobdivost. Greška.

Iranci nisu Arapi

Iran nije čekao da se diplomatski protesti završe. Odgovor je stigao munjevito – njihovi balistički projektili pleteli su put Izraela iz iranskih planina, noseći sa sobom poruku da Teheran neće prihvatiti udarac bez odmazde. Tako je započela spirala nasilja koja svakim danom postaje sve dublja i opajsnija.

Nekada su jevrejski i persijski narodi imali dobr odnose, razvijala se međusobna trgovina, iranska nafta je grejala jevreske domove. Međutim, sve se promenilo kada su ajatolasi došli na vlast. Islamska revolucija donela je sa sobom novu ideologiju koja je neprijateljstvo prema Izraelu stavila u sam centar iranske spoljne politike. Nije to bilo samo diplomatsko preusmeravanje – bila je to civilizacijska transformacija koja je nekadašnje partnere učinila smrtnim neprijateljima. Novi Teheran proglasio je Izrael „malom sotonom“ i oslobađanje Jerusalima učinio svetom misijom. Tak se rodila netrpeljivost koja traje već skoro pola veka.

A ona se napajala kroz proxy ratove koji su se vodili širom regiona. Iran je stvorio svoje zastupnike – Hezbolah u Libanu, te različite palestinske grupe u Gazi, kao i Hutije u Jemenu –  dok je Izrael odgovarao „ratom između ratova“, tajnim operacijama koje su ciljale iransko prisustvo širom Bliskog istoka. Bilo je to dugo, iscrpljujuće sučeljavanje u kome su se pravili ratovi tuđim rukama.

Ali ono što se dešavalo u proleće, pa i danas, i kavlitativno i kvalitativno je drugačije. Po prvi put od 1979. godine, Izrael i Iran direktno napadaju jedan drugog sa svojih teritorija. Nema više posrednika, nema više zastupničkih ratova. Sada su se dve regionalne sile našle oči u oči, a svaki napad povećava temperaturu sukoba, pa i ako dođe do nekog mira, pitanje je koliko će potrajati.

Nuklearna dimenzija čini ovaj sukob posebno opasnim. Izraelci tvrde da ne mogu da žive sa iranskim nuklearnim oružjem u svom okruženju. Za zemlju sa sedam miliona stanovnika, koja je u prošlosti iskusila holokaust, sama pomisao na nuklearni Iran predstavlja egzistencijalnu pretnju. Posebno imajući u vidu proklamovanu politiku tamošnjih mula u odnosu na Izrael i njegovo postojanje. Sa druge strane, Iran vidi nuklearni program upravo kao garanciju svog opstanka u regionu gde se oseća opkoljeno američkim bazama i izraelskim pretnjama, što jeste neoboriva činjenica.

Kakve su trenutne posledice

Bilans ovog sukoba je tragičan. Sedamdeset tri civila je stradalo u Iranu, četrdeset sedam u Izraelu. Među žrtvama je i dr. Mohsen Rahai, vodeći iranski nuklearni naučnik čija je smrt potresla naučnu zajednicu u Teheranu. Treća bolnica u iranskoj prestonici oštećena je u napadima, dok su projektili pali na tehnološki park u Beer Ševi, tamo gde se nalazi regionalna kancelarija kompanije Microsoft.

Ljudske priče stižu sa obe strane. Miriam Levi, majka dvoje dece iz Tel Aviva, priča kako deca ne žele da izađu iz skloništa, dok se iz Teherana čuju slični glasovi porodica koje traže zaklon u podzemnim stanicama metro sistema. Rat uvek ima isto lice – strah u očima ljudi i plač dece koja ne razumeju zašto im se svet ruši.

I Vašington se tada našao u nezavidnoj poziciji. Makar formalno. Amerika je tradicionalni izraelski saveznik, ali ozbiljnije i dugotrajnije direktno uključivanje u sukob, moglo bi da dovede i do zanačajnije katastrofe. Predsednik Tramp je tada najavljivao da će „u naredne dve nedelje doneti odluku o tome da li će se i američke snage pridružiti sukobu“, pritisnut unutrašnjim razlozima. Uostalom, i zet mu je Jevrejin. I, kako to obično biva, posle retoričke i propagandne pripreme javnosti, intervencija je mogla da počne. Jednokratno, bombardovanu su iranska nuklearna postrojenja, ali, čini se, uz izvesnu i svojevrsnu najavu i prostor ostavljen iranskoj strani da izbegne žrtve. Ovo nije moglo proći nezapaženo.

Analitičari u Pentagonu su čak procenjivali da postoji i potpuna izvesnost za sveobuhvatniju američku intervenciju, posebno ukoliko bi Iran zatvorio Ormuski moreuz. A kroz taj moreuz prolazi gotovo petina svetske nafte, pa bi njegovo zatvaranje gurnulo svetsku ekonomiju u značajnu krizu. Usotalom, već sada je cena nafte skočila za četrdeset procenata, a i finansijska tržišta pokazuju jasne znake nervoze i dugoročne neizvesnosti.

Diplomatska zajednica pokušava da pronađe trajno rešenje, ali svakim danom se čini da je taj zadatak sve teži. UN, Evropska unija, čak i Rusija pozivaju na mirno rešavnje spora, ali ni Izrael ni Iran ne pokazuju znake ozbiljnijih, još manje trajnih namera za potpunim spuštanjem durbina. Naprotiv, svaki budući napad generisao bi daleko  žešći odgovor, bez iluzija da je drugčije  moguće.

Iranistki predsednik je rekao da će Amerika, Izrael i njen cionistički režim svakako platiti cenu svog ponosa, dok je izraelski premijer poručivao da Iranci razumeju samo jezik sile. A takve izjave ne ostavljaju mnogo mesta za diplomatiju.

Da li sukob ima i potencijal za širenje?

Ono što međutim najviše zabrinjava stratege, jeste mogućnost da se taj sukob proširi ukoliko se reaktiviraju neprijateljstva. Saudijska Arabija svoje oružane snage drži u pripravnosti, Turska je zatvorila i otvara svoj vazdušni prostor za sve učesnike sukoba, a Hezbolah u Libanu pravi priprema za opravak i moguće uključivanje. A ukoliko bi se nekako otvorio drugi front na severu, Izrael bi se našao u poziciji mogućeg rata na dva fronta – a to je generalno situacija koju svaka vojska, pa i izraelska želi da izbegne po svaku cenu. U svakom slučaju, dok zatišje traje, magacini se pune.

Šta tek reći za masakr nad Palestincima u pojasu Gaze i Trampove pohvale u Knesetu da je Bibiju (Netanjahuu) isporučio svo traženo oružje za koje nije ni znao da ga ima, uz opasku da ga je ovaj „sjajno“ upotrebio (preko 60.000 ubijenih civila, od kojih skoro polovina su deca)…

I dok se svetski lideri trude da pronađu diplomatsko rešenje za ovaj opasan sukob dok vreme polako curi, dotle se svaki dan bez rešenja odigravaju neka nova razaranja, nove žrtve i nove traume koje će obeležiti čitave generacije. Bliski istok je već poznato po svojim dugim sećanjima o čestim sukobima i kratkom miru, međutim, ovaj sukob ukoliko se ponovi i proširiće se, te zaista može ostaviti posledice koje će se zasigurno dugo pamtiti.

U svakom slučaju, narednih nekoliko meseci će biti presudno. Ukoliko se spirala nasilnih nakana Izraela ne prekine, region se može suočiti sa ratom kakav nije viđen od njegovog osnivanja. A posledice takvog sukoba osetile bi se daleko daleko izvan granica Bliskog istoka.