Kada je preuzeo upravljanje Rusijom početkom 2000.godine, Putin je zatekao rusko društvo, rusku vojsku i privredu u gotovo raspadnutom stanju. Tajkunizacija nacionalnih resursa, opšta nezaposlenost i poljuljana društvena stabilnost, uz dramatično stanje i u vojsci u kojoj nije bilo ništa bolje nego u ostatku ruskog društva, predstavljalo je pravi izazov za novog ruskog lidera i gotovo nemoguću misiju. Prelazak iz ustrojenog sovjetskog sistema na nove društveno-političke okolnosti, dodatno se devastirale već značajno okrnjenu vojnu moć Ruske Federacije.

Čak 98% ruskog izvoznog prihoda svodilo se na izvoz energenata kao najprostije sirovine. Rusi nisu imali ništa. Prihodi su bili nedovoljni, a  kriminalizacija društva uzela je maha. Danas, samo četvrt veka kasnije, Rusija je promenjena toliko da u nekim segmentima to ide i do neprepoznatljivosti. Od zemlje gladi koje je uvoz pšenice iz SAD plaćala i bukvalno svojim zlatnim polugama, do danas najvećeg proizvođača i izvoznika pšenice, pretekavši i neprikosnovene SAD. Slično je i u drugim oblastima. Putinu i tamošnjoj novoj političkoj eleiti pošlo je za rukom da za samo 25 godina toliko diversifikuju svoju privredu, da danas u njihovom izvoznom kapacitetu energenti zauzimaju manje od polovine, odnosno 49% ukupnog izvoza (ne računajući period od uvođenja maksimalističkih zapadnih sankcija nakon ferbuara 2022) RF.

Nakon početnog sređivanja stanja u svom dvorištu, Rusija i njena politička elita započinju i svoj put ka globalnom prestrojavanju do tada nedodirljivog unipolarnog sveta pod rukovodstvom SAD, uporedo nastavljajući i započetu agendu unutrašnjeg privrednog, društvenog i vojnog jačanja.

Putin i njegova uloga u novom kineskom globalnom pristupu

Putin 2015. otpočinje intenzivniju saradnju sa Kinom shavatjući njen potencijal, ali i zajedničke potrebe. Počinje praktična “obuka” kineskog rukovodstva u prepoznavanju zajedničkih problema u odnosu na Zapad, ali zajedničkih potreba. Prvi na udaru je bio dolar, odnosno početak svojevrsne “dedolrizacije” u međunarodnom poslovanju. Na početku to Putinu nije polazilo za rukom, da ubedi kineske partnere u potrebu monetnog restruktuiranja isprva međusobne razmene, a potom i nastojanja da se dolar globalno oslabi postepeno izbacujući ga iz igre, čime će se najdirektnije umanjiti i strateško planetarno preimućstvo SAD.

Glavni razlog za kineski uzdržan pristup bio je njeno u tom trenutku gotovo stoprocentno posedovanje svojih deviznih rezervi vrednih 3.000 milijarde upravo dolarima. Zlata su imali svega 2%. Trećih valuta gotovo da i nije bilo. Na to treba dodati i blizu 2.000 dolara kupljenih američkih državnih obveznica. A slabljenje dolara i umanjenje njegovog značaja, umanjilo bi i vrednost mukotrpno sticanih deviznih rezervi i same Kine. Izgledalo je da ako Kina prihvati ovu novu stratešku inicijativu, da će zapravo sama sebi skočiti u stomak.

Putin je povukao prvi potez, poput pokazne vežbe, počeo ja da svoje takođe značajne dolarske rezerve, postepeno zamenjuje kupovnom zlata na svetskom tržištu. Tako je otpočeo proces postepene dedolarizacije isprva Rusije, ali potom i Kine, te danas Indije i svih drugih zemalja sa kojima Rusija ima iole značajniji obim međusobne spoljno-trgovinske razmene i saradnje. Posebno je interesantna Kina koja je do sada za više od 40% smanjila udeo dolara u svojim deviznim rezervama, što je ozbiljan i postepen proces. Tako je sa nivoa od 3.200 miljardi dolara ukupne vrednosti kineskih deviznih rezervi, u američkim dolarima sada drži oko 1.900 milijardi, dok je 1.300 milijardi u drugim valutama i zlatu. Slično je i sa rasprodajom državnih obveznica SAD. Kina je pala na ispod 900 milijardi dolara posedovanja istih, a njihov glavni kupac (možda i po nuždi) i preuzimač američkog duga od Kine, postao je Japan.

Vojna komponenta kao logičan korak usled pune ekonomske i političke sradanje

Uz pomoć ruskog predsednika, Kina je ubrzo počela da razume svoju budućnost i njenu perspektivu. Odnos Zapada i NATO prema Rusiji svih decenija unazad počev od pada Berlinskog zida, bio je poput lakmus papira koji je ruski lider mogao vrlo jasno i lako da preslika i na Kinu kao ekonomske sile u nastupanju ka planetarnoj liderskoj poziciji. Bez prateće vojne sile, to u savremenom svetu nije moguće održati na duže staze, a pogotovu ne kada dođe trenutak da se imperijalnom Zapadu, a posebni SAD, “stane na žulj”.

Od te 2015.godine do danas, Kina i Rusija održale su na desetine zajedničkih vežbi svih rodova vojske, a posebno onih pomorskih u Tihom okeanu. One se daleko od očiju javnosti sprovode i danas.

Sve to vreme odvija se stalna diplomatska i svaka druga konekcija između ruskih i kineskih političkih i vojnih rukovodstava, i to najčešće skrajnuto od pažnje javnosti.

Slično je bilo i na ovom poslednjem sastanku ŠOS-a. Sačekali su da se “društvo” raziđe, da pozovu da im se pridruži i severnokorejski lider Kim Džon Un, i sastanak je mogao da počne. Zapravo, čitav serijal sastanaka.

Ali zašto je to sve odvija nekako podalje od pažnje i domaće, ali i međunarodne javnosti, i zašto nema konkretnih saopštenja o postignutim dogovorima?

U pitanju je očigledna namera da se izbegne ubacivanje “klipova u točkove” od strane zainteresovane suparničke strane, i to u fazi uspona i nedovršene sveobuhvatnosti strateškog partnerstva između ove dve supersile. Potrebno je još uvek izbegavati američke, ali generalno i zapadne sankcije Kini, a zbog čega Kina i dalje više ili manje uspešno igra ulogu neutralnog aktera u rusko-ukrajinskom sukobu. Svaki povod koji se može izbeći za ekonomski i drugi rat sa Zapadom, u ovom trenutku svakako je dobrodošao. A to koristi kako Kini, tako i samoj Rusiji.

Ispod radara na taj način prolazi ili je makar manje vidljiv sveopšti rast međusobne razmene i potpisivanje brojnih novih energetskih i drugih ugovora, rade se i prekogranični mostovi, železnica takođe, ali i brojni logistički koridori. A to je strateška realizacija, koja neizostavno, pa možda i primarno, podstiče i onu najvažniju, vojnu komponentu.

Glasna (ali i jasna) tišina 

Jedan od najznačajnijih elemenata održanih brojnih “tihih” sastanaka tri lidera, Putina, Sia i Kim Džong Una, jeste indikativno uobličavanje nove početne vojne osovine koja sada evidentno čine tri nuklearne sile. Iako nije formalizovano iz pomenutih razloga, jasno je da ozbiljne, stalne i prilično teške pretnje SAD Kini u vezi njene saradnje sa Rusijom, ali i S.Korejom, ne doprinose relaksaciji međusobnih odnosa i ne daju očekivane rezultate. Naprotiv, Kina sa svojom narastajućom moći čini se da je promenila i svoju geopolitičku i geostratešku doktrinu. Od svog do skora lokalnog fokusa, na Tihi okean i Aziju, proširila je “vidike” na čitav svet. A u tome ima ogromnu vojno-tehnološku podršku Rusije. Otuda i gotovo nestvarno eksplozivan rast svih segmenata kineske vojne moći, pogotovo na morima i okeanima, ali i u nuklearnom oružju. Primera radi, do pre samo koju godinu, Kina je posedovla svega 20 raketa-nosača bojevih glava sposobnih da dosegnu SAD. Rusija kao podstrekač, ali i ponašanje Zapada i posebno SAD po pitanju odnosa prema Rusiji, kao i po pitanju Tajvna, bili su više nego dovoljan motiv da kineski stručnjaci ne spavaju. Naime, Kina je za samo nekoliko godina postigla dosad nemoguće, za više od 5x povećala je svoj nuklearni kapacitet (na preko 500 spremnih bojevih glava) i sada poseduje preko 100 interkontinentalnih raketa (a svaka u različitosti od tipa ima mogućnost da nosi od 3 do 10 bojevih glava) sposobnih da dosegnu američku teritoriju, od nekadašnjih samo 20 nosača iz 2016.godine. I ne zaustavljaju se, što upravo i govori o globalnoj budućnosti koja nas nesumnjivo čeka.