Viber, WhatsApp i Telegram nisu iste aplikacije, već tri različite politike. Na prvi pogled, aplikacije za dopisivanje deluju kao neutralni alati svakodnevice. Međutim, razlike između Vibera, WhatsAppa i Telegrama daleko prevazilaze pitanje dizajna ili navike. Reč je o tri različita modela moći: masovnosti, korporativne kontrole i tehnološke nezavisnosti. Upravo zbog toga izbor aplikacije sve češće postaje političko i bezbednosno pitanje, a ne samo privatna odluka korisnika.

Logo Viber

Ko dominira u Srbiji: navika protiv alternative

U Srbiji je Viber i dalje najrasprostranjeniji kanal komunikacije. Procene pokazuju da ga koristi između 75 i 85 odsto internet korisnika, što ga čini gotovo univerzalnim alatom porodične i svakodnevne komunikacije.

Njegova prednost leži u ranoj masovnoj upotrebi i jednostavnosti, ali ne i u tehničkoj ili bezbednosnoj sofisticiranosti.

WhatsApp koristi oko 55 do 65 odsto korisnika interneta u Srbiji. Iako globalno dominantan, u domaćem kontekstu ostao je u senci Vibera, ali je snažno prisutan kod mlađe populacije, poslovne komunikacije i međunarodnih kontakata.

Telegram ima znatno manju bazu, između 20 i 30 odsto korisnika, ali njegov realni uticaj je veći nego što brojke sugerišu. To je aplikacija sa najbržim rastom i najkoncentrisanijom publikom – novinari, politički akteri, IT sektor i aktivisti čine jezgro njegovih korisnika.

Dima Solomin/Unsplash

Globalni odnosi snaga: zašto Srbija odstupa

Na svetskom nivou slika je obrnuta. WhatsApp ima više od dve milijarde aktivnih korisnika i predstavlja globalni standard.

Telegram je premašio 900 miliona korisnika i beleži konstantan rast, dok se Viber zadržava na oko 250 do 300 miliona, sa snažnim regionalnim uporištima u Istočnoj Evropi i na Balkanu.

Upravo taj regionalni faktor objašnjava zašto Srbija ne prati u potpunosti globalne trendove i zašto je Viber ovde snažniji nego u većini zapadnih zemalja.

Vlasništvo i kontrola: ko stoji iza aplikacija

Viber je u vlasništvu japanske korporacije Rakuten i funkcioniše kao klasična komercijalna platforma, prilagođena lokalnim zakonima i regulatornim zahtevima. WhatsApp je deo kompanije Meta i duboko je integrisan u širi ekosistem društvenih mreža i oglašavanja, što mu daje ogromnu moć, ali i čini ga podložnim institucionalnim pritiscima.

Telegram je, s druge strane, privatna platforma pod kontrolom svog osnivača Pavla Durova. Iako rođen u Rusiji, Durov je u otvorenom sukobu sa ruskim vlastima još od 2014. godine, kada je odbio da bezbednosnim službama preda podatke korisnika. Telegram nema servere u Rusiji, nema centralizovanu bazu podataka i nije vezan za jednu državu ili korporaciju.

tech.co

Zašto Telegram koriste novinari, vojnici na frontu, čak i Ukrajinci

Telegram je postao ključni alat u kriznim situacijama jer omogućava brzu, direktnu i relativno teško kontrolisanu komunikaciju. Novinari ga koriste zbog zaštite izvora i činjenice da informacije stižu do publike bez algoritamskih filtera. Vojne i bezbednosne strukture koriste ga zbog tehničke otpornosti i sposobnosti da funkcioniše u uslovima slabog signala i oštećene infrastrukture.

Posebno je ilustrativan slučaj Ukrajine. Uprkos ratu sa Rusijom, Telegram je jedan od glavnih kanala za zvanična obaveštenja, upozorenja o vazdušnim napadima i komunikaciju sa građanima. Da je Telegram percipiran kao ruski alat kontrole, njegova upotreba u Ukrajini bila bi nemoguća. U ratnim uslovima ne koristi se ono što je ideološki prihvatljivo, već ono što funkcioniše.

Tehnika odlučuje: zašto Telegram „bolje radi“

Korisnici u Srbiji često primećuju da su Telegram pozivi stabilniji od Viberovih i WhatsAppovih, naročito na slabijem signalu. Razlog je u arhitekturi. Telegram je projektovan da se agresivno prilagođava lošim mrežnim uslovima, smanjujući kvalitet umesto da prekida komunikaciju. Viber teži višem kvalitetu zvuka, ali slabije podnosi oscilacije signala, dok se WhatsApp nalazi između ta dva modela.

U realnim uslovima Balkana, gde mobilna mreža često varira, ta razlika postaje vidljiva.

Zašto Zapad ima problem sa Telegramom

Problem Zapada sa Telegramom nije tehnički, već politički i bezbednosni. Telegram je jedna od retkih velikih komunikacionih platformi koja ne spada pod direktnu jurisdikciju zapadnih država i nije deo korporativnog ekosistema koji rutinski sarađuje sa bezbednosnim službama.

Zapadne vlade i institucije problematizuju Telegram jer on otežava nadzor komunikacija, usporava prikupljanje obaveštajnih podataka i omogućava širenje sadržaja koji se ne može lako kontrolisati ili ukloniti. Upravo zato Telegram se često optužuje za „nedovoljnu saradnju“, dok se istovremeno zanemaruje činjenica da je njegova osnovna filozofija – minimalna centralna kontrola.

Kako države pokušavaju da kontrolišu aplikacije

U savremenom svetu kontrola teritorije više nije dovoljna. Države sve otvorenije pokušavaju da uspostave kontrolu nad digitalnim prostorom, a aplikacije za komunikaciju postale su jedna od ključnih meta. Razlog je jednostavan: ko kontroliše protok informacija, kontroliše političku stabilnost, bezbednost i javni narativ.

Prvi nivo: zakoni i regulatorni pritisak

Najčešći način kontrole jeste donošenje zakona koji od tehnoloških kompanija zahtevaju saradnju sa državnim organima. To podrazumeva obavezu čuvanja podataka, dostavljanje metapodataka i mogućnost pristupa komunikacijama na osnovu sudskih ili administrativnih naloga.

U praksi, takvi zakoni ne traže uvek sadržaj poruka, već informacije o tome ko s kim komunicira, koliko često i kada. Upravo metapodaci predstavljaju najvredniji izvor za bezbednosne službe, jer omogućavaju mapiranje mreža ljudi bez ulaska u sam sadržaj razgovora.

Drugi nivo: pritisak na kompanije

Države često koriste ekonomske i pravne mehanizme kako bi primorale kompanije na saradnju. To uključuje pretnje visokim kaznama, zabranu rada, blokadu servisa ili zahtev da kompanije otvore lokalne kancelarije i čuvaju podatke na serverima unutar države.

Velike korporacije, poput onih koje stoje iza WhatsAppa ili Vibera, najčešće pristaju na takve zahteve jer im je pristup tržištu važniji od potpunog otpora. Tako se saradnja sa državama institucionalizuje, a nadzor postaje deo poslovnog modela.

Treći nivo: tehnička kontrola i nadzor saobraćaja

Kada zakoni i pregovori nisu dovoljni, države pribegavaju tehničkim metodama. To uključuje nadzor internet saobraćaja, filtriranje paketa podataka i identifikaciju aplikacija koje korisnici koriste. Iako je sadržaj poruka često šifrovan, sam saobraćaj otkriva mnogo: učestalost komunikacije, trajanje poziva i lokaciju korisnika.

U autoritarnijim sistemima, ovaj nivo kontrole prelazi u otvorenu cenzuru, gde se pojedine aplikacije usporavaju, ograničavaju ili potpuno blokiraju.

Četvrti nivo: zabrane i blokade

Kada država izgubi kontrolu nad narativom ili proceni da aplikacija predstavlja političku pretnju, sledi najdrastičnija mera – zabrana. Telegram, WhatsApp i Signal su u različitim periodima bili blokirani ili ograničavani u više zemalja, od Irana i Kine, do Rusije i Indije.

Takve zabrane često imaju ograničen efekat, jer korisnici prelaze na VPN ili alternativne kanale, ali šalju jasnu političku poruku: država smatra komunikaciju bez nadzora neprihvatljivom.

Peti nivo: diskreditacija i javni pritisak

U liberalnim demokratijama, gde su otvorene zabrane politički osetljive, češće se koristi drugačija taktika. Aplikacije se javno optužuju da omogućavaju kriminal, ekstremizam ili dezinformacije, čime se stvara društveni pritisak za njihovu regulaciju.

Telegram je tipičan primer. Umesto zabrane, često se problematizuje njegova „nesaradnja“, dok se istovremeno zanemaruje činjenica da druge aplikacije iste probleme rešavaju kroz intenzivniji nadzor korisnika.

Zašto je Telegram posebno problematičan

Telegram predstavlja izazov jer se teško uklapa u klasične modele kontrole. Nema centralizovanu infrastrukturu u jednoj državi, ne zavisi od oglašavanja i ne funkcioniše po principu masovne saradnje sa bezbednosnim službama. To ga čini otpornijim, ali i politički sumnjivim u očima vlasti koje su navikle na predvidljive digitalne partnere.
Zbog toga se Telegram češće nalazi na meti kritika nego aplikacije koje su tehnički podjednako rasprostranjene, ali institucionalno poslušnije.

Kontrola aplikacija kao novo bojno polje

Borba država za kontrolu aplikacija nije pitanje tehnologije, već moći. U digitalnom prostoru, komunikacija je infrastruktura, a infrastruktura je politika. Kako se svet bude sve više oslanjao na digitalne kanale, pritisci na aplikacije biće sve jači, a razlika između „bezbednosti“ i „nadzora“ sve tanja.

U toj borbi, izbor aplikacije postaje i svojevrsna politička odluka svakog korisnika.