Koliko dugo najveća svetska ekonomija može da izdrži ovakav tempo zaduživanja i kakve posledice to može imati po dolar i globalna tržišta? Umesto pravih rešenja i bilo kakvih  racionalnih odgovora, kao i svaka dosadašnja američka administracija u trenutku predsedničke krize, izlaz se traži u (ma kakvom) ratu. Ni Tramp nije izuzetak.

Federalne rezerve (Fed)

Rekordni dug i ubrzano zaduživanje

Vašington, februar 2026 — Ukupan javni dug Sjedinjenih Američkih Država  dostigao je 38,57 biliona dolara, odnosno 38.570.000.000.000 dolara, što predstavlja povećanje od čak 2,5 biliona dolara u odnosu na prošlu godinu, pokazuju najnoviji podaci Zajedničkog ekonomskog komiteta američkog Kongresa.

Tempo zaduživanja je zapanjujući: tokom poslednjih 12 meseci dug je rastao u proseku 8,03 milijarde dolara dnevno — odnosno više od 5,5 miliona dolara u minuti.

U prevodu na svakodnevni život građana, to znači da je američki dug porastao za 6.624 dolara po stanovniku za samo godinu dana. Ukupno zaduženje sada iznosi gotovo 113.000 dolara po osobi ili oko 285.000 dolara po domaćinstvu.

Ako se trenutni trend nastavi, SAD bi mogle dostići 39 biliona dolara duga već početkom aprila 2026.

Kamate postaju sve skuplje

Još veći problem od samog duga jeste cena njegovog finansiranja.

Prosečna kamatna stopa na tržišni deo američkog duga u decembru 2025. iznosila je 3,36%. Pre pet godina bila je svega 1,55%. To znači da država danas troši znatno više novca samo na otplatu kamata, čak i bez dodatnog zaduživanja.

U poslednjih godinu dana isplaćeno je preko 261 milijardu dolara kamata samo fondovima unutar državnog sistema, što je oko 22 milijarde dolara mesečno. Prema projekcijama Kongresne budžetske kancelarije, troškovi kamata činiće skoro 14% ukupne savezne potrošnje već tokom fiskalne 2026. godine — i nastaviće da rastu.

Drugim rečima, sve veći deo budžeta odlazi na servisiranje starog duga, umesto na infrastrukturu, zdravstvo ili odbranu.

TBJ

Kako je moguće da dug stalno raste — a sistem i dalje funkcioniše?

Na prvi pogled deluje nelogično da jedna država može neprestano da se zadužuje u ovakvim razmerama, a da pritom ne bankrotira. Međutim, američka situacija je specifična iz nekoliko razloga:

1. Dolar je svetska rezervna valuta

Globalna trgovina, energenti i finansijska tržišta oslanjaju se na dolar. To stvara ogromnu potražnju za američkim državnim obveznicama, koje se smatraju najsigurnijom investicijom na svetu.

2. SAD se zadužuju u sopstvenoj valuti

Za razliku od mnogih zemalja, Amerika ne mora da vraća dug u stranoj valuti. Federalne rezerve mogu, u krajnjoj liniji, da obezbede likvidnost kroz monetarnu politiku.

3. Ekonomija i dalje raste, iako usporeno

Sve dok bruto domaći proizvod (BDP) raste, odnos duga prema veličini ekonomije može ostati pod kontrolom, čak i ako nominalni dug raste. Ali — ovo „dok“ postaje sve važnije.

Gde je granica i šta se dešava ako se pređe?

Dug ne može rasti beskonačno bez posledica. U ovom trenutku premašio je 120% BDP‑a. Ključno pitanje je po kojoj stopi raste u odnosu na privredu i kamatne troškove.

Ako kamate rastu brže od ekonomije, država ulazi u takozvanu dužničku spiralu: sve više novca ide na kamate, potrebno je novo zaduživanje da bi se platile stare obaveze, poverenje investitora počinje da slabi.

U tom scenariju moguće su ozbiljne i dugoročne posledice: slabljenje dolara, viša inflacija, sporiji ekonomski rast, a na kraju i budžetska kriza.

Ako investitori izgube poverenje u sposobnost SAD da dug drže pod kontrolom, mogli bi da traže veće kamate ili da preusmere kapital u druge valute i zlato. To bi oslabilo dolar i poskupelo uvoz. Zapravo, baš to se i dogodilo proteklih nedelja. Iako je zlato u proteklih nekoliko dana zabeležilo blagi pad u odnosu na rekordnu cenu, za nekih par procenata, potražnja za plemenitim metalima i beg ka njima i dalje ne jenjava.

„Štampanje novca“ tako postaje potreba za pokrivanje obaveza, što dugoročno podstiče inflaciju, naročito ako proizvodnja ne prati rast novčane mase. Visoke kamate na državni dug guraju naviše i kamate za građane i firme, što usporava investicije, zapošljavanje i potrošnju. A ako kamate pojedu preveliki deo budžeta, politički pritisci za rezanje potrošnje ili povećanje poreza postaju neizbežni.

Nosač aviona SAD klase Nimic, „Karl Vinson“

Zašto se kriza još nije dogodila?

Zato što SAD i dalje imaju prvu — ili je možda preciznije reći drugu — ekonomiju sveta. Najveću i najlikvidniju ekonomiju već neko vreme ima Kina, zemlja sa daleko najvećim paritetom kupovne moći (PPP). Amerika, međutim, i dalje ima dominantnu valutu u globalnom sistemu međunarodnog plaćanja, kao i finansijsko tržište kome investitori još uvek veruju više nego bilo kom drugom.

Tim pre što se nova „rezervna valuta“ još nije pojavila i ustoličila kao međunarodno sredstvo plaćanja — što SAD obilato koriste.

Ali ekonomisti sve češće upozoravaju da prednost rezervne valute nije beskonačna privilegija. Ako dug nastavi da raste brže od ekonomije, čak i Amerika može doći do tačke kada tržišta počnu da traže „premiju za rizik“.

Pumpanje mišića kao demonstracija neprevaziđene moći?

Američki javni dug trenutno ne predstavlja neposredan kolaps sistema, ali ulazi u zonu dugoročne neodrživosti ako se trend rasta i visokih kamata nastavi.

Pitanje više nije da li dug ima posledice, već kada će one postati dovoljno velike da promene pravila igre — za dolar, za američku privredu, ali i za čitav globalni finansijski sistem. Tramp je isprva krenuo sa carinskim ratom u obuzdavanju dedolarizacije, ne libeći se da upozorenje uputi i silama BRIKS-a, o čemu više možete saznati  u našem tekstu iz oktobra prošle godine – ovde. To očigledno nije bilo dovoljno, prešlo se na čistu agresiju.

Pokušaj SAD da vojnom silom i neosnovanom agresijom, isključivo prema zemljama sa najvećim rezervama nafte i gasa na svetu (Venecuela — najveće rezerve nafte; Iran — treći u svetu po rezervama nafte i drugi po rezervama gasa, odmah iza Rusije), zadrže „petrodolar“ u igri i tako spreče kolaps američke valute i privrede, kao i opštu migraciju iz dolara u zlato, srebro ili neku drugu valutu — postaje sve uočljiviji. Istovremeno, svet sa takvim pristupom američke administracije postaje sve gore mesto za život. Na unutrašnjem planu ne smeju pritezati kaiš, sve što im je preostalo jeste ono što gledamo sada već svakodnevno.