Pre samo godinu i po dana, izgledalo je kao da je Hezbolah kao ozbiljna vojna sila praktično prestao da postoji. Izraelska obaveštajna operacija bez presedana u modernoj vojnoj istoriji — simultana eksplozija hiljada hakovanih pejdžera — pobila je i ranila stotine Hezbolahovih boraca i oficira u jednom trenutku. Nakon toga je usledilo sistematsko eliminisanje čitavog rukovodstva organizacije: sekretar generalnog sekretara Hassan Nasrallah, gotovo svi visoki komandanti, čitav vojni vrh — likvidirani u nizu preciznih izraelskih udara. Analitičari, baš kao i izraelske službe, otvoreno su pisali o „organizaciji bez glave“, o Hezbolahu kome će trebati godinama da se oporavi, možda nikada do ranijeg nivoa.
Pripadnici Hezbolaha, Liban
Feniks iz pepela: Hezbolah kojeg „više nije bilo“ uništava 21 tenk Merkava za jedan dan
26. marta 2026, taj se narativ srušio u potpunosti. Za svega 24 sata, Hezbolah je uništio čak 21 izraelski tenk Merkava, zajedno sa njihovim posadama — najveće oklopni gubici izraelske armije u više od četiri decenije. Ovo nije samo vojni podatak. Ovo je analitički fenomen koji zahteva objašnjenje: kako organizacija koja je bila proglašena mrtvom funkcioniše ne samo bolje nego ikada, već nanosi protivniku štetu kakvu nije video od Libanskog rata 1982. godine?
Odgovor leži u prirodi asimetričnog rata — i u ozbiljnoj grešci u izraelskoj proceni onoga što je zapravo uništeno.
Šta je asimetrični rat — i zašto ga supersile teško dobijaju?
Asimetrični rat je sukob u kome slabija strana svesno odbija da igra po pravilima jačeg. Umesto direktnog vojnog sučeljavanja, u kome bi svaki ishod bio unapred predvidiv, slabija strana bira teren, vreme i način borbe koji neutrališu prednosti protivnika. Cilj nije pobeda u klasičnom smislu — cilj je iscrpljivanje: finansijsko, psihološko, ali i političko.
Iran i Hezbolah su ovu doktrinu razvijali decenijama, svesno se pripremajući za sukob u kome neće moći stati „rame uz rame“ sa izraelskim F-35 avionima ili američkim nosačima aviona. Umesto toga, ulagali su u jeftine, ali razorne rakete, dronove, precizno navođene projektile, fortifikacije i — što je ključno — u decentralizovanu komandnu strukturu koja može da funkcioniše čak i nakon što su ubijeni svi vidljivi lideri.
Upravo tu leži suštinska greška izraelske procene posle pejdžer-operacije: eliminirani su komandanti, ali ne i doktrina, ne i infrastruktura, ne i naoružanje zakopano u tunelima južnog Libana. Hezbolah nije organizacija koja živi ili umire sa svojim liderima — on je sistem koji se u decenijama naučio da opstaje i bez njih.
Svaki uništeni Merkava — koji košta između 3,5 i 6 miliona dolara — Hezbolahu „košta“ višestruko manje u raketi ili projektilu. Razlika u ekonomici rata je brutalna i ide isključivo u korist slabijeg. Dok Izrael plaća enormnu cenu u opremi, ali i u ljudima i domaćoj političkoj stabilnosti, Hezbolah plaća cenu koja je, u apsolutnim brojevima, neuporedivo niža, posebno ona materijalna. Imaju svoj cilj, imaju svoju veru, i svaka žrtva na tom putu, kocka je u putu za budućnost koju grade. Uostalom, na to su naterani. A o tome ko ih i kako na to tera, kao i ko generiše smrt i osvetu na prostoru Bliskog istoka, saznajte upravo — ovde.
Munjeviti oporavak, Hezbolah
Anatomija katastrofe: Kako je 10 Merkava izgubljeno u trenutku, u samo jednoj zasedi
Najteži udar 26. marta dogodio se između gradova Taybeh i Kuantara, u scenariju koji izraelski vojni analitičari opisuju kao klasičnu grešku u proceni terena i protivnika. Izraelske jedinice krenule su u manevar s ciljem preuzimanja kontrole nad tim područjem — rutinska operacija za vojsku koja je naviknuta na superiornost u otvorenoj borbi.
Hezbolah je čekao.
Zvanično saopštenje kaže da su borci „pratili neprijatelja i pripremili se da ga uvuku u dobro isplaniranu zasjedu“ — formulacija koja, iza birokratskog jezika, skriva sofisticiranu obaveštajnu operaciju i strpljenje koje definiše asimetrično ratovanje. Rezultat: 10 Merkava tenkova i buldožera D9 uništeno u jednom okršaju.
Ostatak gubitaka tog dana dolazi iz niza koordiniranih akcija: više od 60 raketa ispaljeno prema Galileji, artiljerijski udari na izraelske komandne položaje u Taybeh regionu, Rab Taltinu i Oudaišehu, napadi na pojačanja poslata po ranjene. Kao kulminacija — udari specijalnim projektilima na „Kiriju“, sedište izraelskog Ministarstva odbrane u srcu Tel Aviva, i na kasarnu Dolfin Obaveštajne direkcije severno od grada.
Ovo nije bio haotičan dan borbi. Ovo je bila koordinirana, višeslojna operacija — znak organizacije koja ne samo da je preživela dekapitaciju svog rukovodstva, već je iz nje izašla operativno moćnija.
Radwan faktor: Elita koja nije bila u igri — dok nije bila
Ključ dramatičnog porasta izraelskih gubitaka od sredine marta, prema vojnim analitičarima, leži u jednoj reči: Radwan.
Radwan specijalne snage Hezbolaha bile su čuvane kao strateška rezerva — nikada ranije direktno raspoređene u sukobima sa izraelskom vojskom na Jugu Libana. Ove jedinice su brušene u kontrainsurgentskim operacijama u Siriji, u uslovima koji su ih izložili realnom borbenom iskustvu kakvo regularne Hezbolahove snage nisu imale. Analitičari koji su pratili njihovo delovanje u Siriji odavno su upozoravali da su višestruko efikasnije od standardnih Hezbolahovih jedinica — ali nikada nije bilo prilike da se ta procena testira u direktnom sukobu s Izraelom.
Taj test sada se odvija u južnom Libanu, i rezultati su porazni za izraelsku stranu. Kombinacija Radwanove taktičke preciznosti, intimnog poznavanja terena i naprednog anti-tenkovskog naoružanja — uključujući generacije projektila koji mogu da probiju aktivno oklopljene Merkave — stvorila je jednačinu koju izraelske oklopne kolone, dizajnirane za rat drugačijeg tipa, teško rešavaju.
Uništeni avioni SAD u saudijskoj bazi Princ Slutan
Iran direktno udara: Beršeba u dimu, američki „oči“ nad regionom — u pepelu
Paralelno s Hezbolahovim operacijama u Libanu, Iran je pokrenuo sopstvenu eskalaciju čiji je obim tek postepeno postajao jasan. Nakon što su SAD i Izrael 28. februara pokrenuli pune vojne operacije protiv Irana, a Hezbolah sledećeg dana otvorio libanski front, Iran je odgovorio udarima koji ciljaju ne samo izraelsko tlo, već i američki vojni aparat u regionu.
Napad na industrijsku zonu Beršebe — konkretno na veliki hemijski kompleks od strateškog ekonomskog značaja — imao je dimenziju koja prevazilazi puku vojnu štetu. Oblak crnog dima koji se protezao na desetine kilometara, direktna opasnost od ispuštanja toksičnih materija u atmosferu, hitne mere bezbednosti za civilno stanovništvo — sve je to deo svesnog iranskog pritiska na izraelsku domaću frontu, na osećaj sigurnosti i normalnosti koji je neophodan svakom društvu koje vodi rat.
Istovremeno, iranski raketni udar na vazdušnu bazu Princ Sultan u Saudijskoj Arabiji pogodio je metu čije je strateško značenje teško preceniti: američki izviđački avion E-3G „Sentry“ — leteći radar i komandni centar vredan stotine miliona dolara — potpuno je uništen. Prema OSINT analitičarima koji su proučili fotografske materijale, balistička raketa pogodila je zadnji deo trupa gde se nalazi radarska kupola s antenama sistema AN/APY-2.
Gubitak jednog Sentrya ne meri se samo u dolarima. „Sentry“ je sistem koji koordiniše vazdušne operacije, prati raketna lansiranja na stotinama kilometara i integriše podatke za čitavu komandu. Njegovo uništenje, makar privremeno, „zaslepljuje“ američku komandu u ključnom momentu — i šalje poruku da ni američka vojna infrastruktura u regionu nije nedodirljiva.
Iranski domaći PVO sistem „Bavar“, dometa 300 km
Iranova Ahilova peta: Cena pogrešnog saveznika u nebo
Uprkos svim ovim uspesima, Iran ulazi u ovaj rat s jednom strateškom slabošću koja se ne može sakriti: protivvazdušnom odbranom.
Godinama je Teheran stajao pred izborom — kupiti ruske S-300 i S-400 sisteme, koji važe za najefikasnije PVO komplekse na svetu, ili se osloniti na jeftinije kineske alternative i sopstveni razvoj. Iran je izabrao kombinaciju koja se danas pokazuje nedovoljnom: kineski sistemi nisu dostigli standarde ruskih, a iranski pokušaj kopiranja S-300 pod oznakom „Bavar-373“, iako tehnički impresivan za zemlju pod sankcijama, ostaje znatno ispod performansi originala — i u dometu i u sposobnosti istovremenog praćenja i neutralisanja višestrukih ciljeva.
Posledica je vidljiva na terenu: dok iranski projektili pogađaju izraelske vojne i hemijske komplekse i američke baze, kao i njihove vodeće izviđačke avione s fascinantnom preciznošću (sa više od 1.000 km udaljenosti pogoditi avion direktno, impesivan je rezultat), dotle i izraelski i američki udari probijaju iransku odbranu s alarmantnom lakoćom zahvaljujući potpunom promašenom strategijom nedovoljnog investiranja u PVO zaštitu.
Ova asimetrija u PVO sposobnostima ostaje možda jedina stvarna poluga pritiska kojom Izrael i SAD mogu ozbiljno oslabiti iranski vojni potencijal na duže staze — dok sve ostalo u ovom sukobu ide u korist Irana i njegovih saveznika.
Zaključak: David ne treba da pobedi — samo da izdrži duže od Golijata
Slika koja se kristališe iz zbira događaja nije slika rata kojeg neko pobeđuje u klasičnom smislu. To je slika konflikta dizajniranog da se ne završi brzo — i u kome svaki dan koji prođe bez izraelske ili američke pobede predstavlja pobedu za Iran i Hezbolah.
Organizacija koja je pre godinu i po dana proglašena praktično uništenom — bez lidera, bez rukovodstva, sa hiljadama boraca mrtvih ili povređenih u jednoj obaveštajnoj operaciji — danas nanosi izraelskoj vojsci gubitke kakve ona nije videla u 40 godina. To nije slučajnost i nije čudo. To je rezultat decenija svesnog, strpljivog i ideološki motivisanog građenja sistema koji može da preživi upravo ono što su mu Izraelci uradili.
Ako se u ovu jednačinu doda i mogućnost — o kojoj kredibilni izvori sve glasnije govore — da Iran koristi rusko i kinesko navođenje za dramatično povećanje preciznosti svojih udara, postaje jasno da se iza fasade regionalnog sukoba krije proxy rat između svetskih sila čiji se pravi epilog ne može sagledati iz perspektive jednog, makar i spektakularnog, borbenog dana.
David ne mora da ubije Golijata. Mora samo da izdrži — dok Golijat ne posumnja u smisao borbe koju je započeo.
Korisni linkovi
Autor teksta: Ozna Vesti
