Slučaj koji otvara pitanja suvereniteta, međunarodnog prava i granica američke moći. Samo u proteklih nekoliko meseci, vojnici SAD napali su 35 venecuelanskih brodova – usmrtivši 115 ljudi bez ikakve presude ili jasnih dokaza za bilo kakva krivična dela, a posebno ne za ona koja zavređuju smrtnu kaznu.

Imajući u vidu neprihvatljivu marginalizaciju i obesmišljavanje uloge OUN – ni današnja sednica Saveta bezbednosti UN posvećena Venecueli, gotovo sigurno neće imati nikakav značaj, čak i uz činjenicu da su predstavnici i saveznici SAD, briselska administracija i pojedine države članice EU – izrazili određenu dozu zabrinutosti, te pozvale na „uzdržanost“ i poštovanje međunarodnog prava.

Ministarstvo pravde SAD

Sukob sile i suvereniteta

Operacija u kojoj su SAD zarobile predsednika Venecuele Nikolasa Madura predstavlja jedan od najkontroverznijih pravnih događaja u savremenoj međunarodnoj politici.

Venecuela je suverena država, a njen predsednik – ma kakve optužbe nosio – po međunarodnom pravu bi trebalo da odgovara pred domaćim sudovima ili međunarodnim tribunalima, a ne pred sudovima zemlje koja ga je silom uklonila sa teritorije sopstvene države.

Ekstradicija vs. otmica: pravna linija koja je ovde pređena

U međunarodnoj praksi postoji jasna razlika između: legalne ekstradicije, koja podrazumeva zvaničan zahtev, sudski proces i saglasnost države domaćina, i prisilnog zarobljavanja, odnosno vojne operacije na tuđoj teritoriji bez dozvole

Upravo ovo drugo se dogodilo u Venecueli. Pravnici širom sveta ukazuju da takav čin može predstavljati:

• kršenje suvereniteta Venecuele
• mogući ratni akt
• kršenje Povelje UN, koja zabranjuje upotrebu sile osim u samoodbrani ili uz mandat Saveta bezbednosti

Američki argument: ekstrateritorijalnost – i zašto je sporna

SAD tvrde da imaju pravo da sude Maduru jer su dela za koja je optužen „narko‑terorizam“ i krijumčarenje droge u SAD – imala direktan uticaj na američku teritoriju. Na tom principu zasniva se i optužnica iz 2020. godine, kao i kasnije podizanje nagrade za njegovo hapšenje. A da iracionalnost bude potpunija – Maduro je opužen i za posedovanje oružja.

Međutim, princip ekstrateritorijalne jurisdikcije je duboko kontroverzan. Mnoge države ga ne priznaju, jer otvara pitanje: ako jedna sila može da otme tuđeg državnika zbog optužbi, šta sprečava druge da rade isto?

Pokret nesvrstanih, Maduro u sredini

Globalne reakcije kao upozorenje da je pređena crvena linija

Venecuela je odmah zatražila hitnu sednicu Saveta bezbednosti UN, dok su Rusija i više latinoameričkih zemalja akciju nazvale „oružanom agresijom“.

Čak su i pojedini američki političari upozorili da je reč o „neopravdanom i nelegalnom napadu“.

U međunarodnim pravnim krugovima dominira stav da je ovo primer situacije u kojoj snaga prevazilazi pravo, što je u suprotnosti sa osnovnom idejom međunarodne pravde i poretka zasnovanog na pravilima.

Presedan koji menja pravila igre

Hapšenje Madura nije samo politički čin – to je pravni presedan koji dovodi u pitanje:

• granice američke moći
• održivost međunarodnog prava
• zaštitu suvereniteta manjih država

Ako se ovakav model delovanja normalizuje, svet ulazi u eru u kojoj će pravni principi biti sekundarni u odnosu na sposobnost država da silom nametnu svoju volju.

Svaki državnik tako postaje glineni golub na nišanu onog moćnijeg, dok manje nacije gube vekovima sticanu suverenost – u jednom jedinom trenutku.

I možda je baš taj trenutak vremena – postao i trenutak za povratak otpisanih: Pokret nesvrstanih.