Prema dostupnim saznanjima i medijskim izveštajima u zemlji i inostranstvu

Odluka Srbije da ograniči trgovačke marže na veliki broj osnovnih proizvoda, kako bi usporila rast cena hrane i zaštitila standard građana, dovela je do ozbiljnog spora sa jednim od najvećih maloprodajnih sistema na svetu. Trgovinski lanac koji u Srbiji posluje kroz Maxi, Mega Maxi i Shop&Go deo je međunarodne grupacije Ahold Delhaize (Delez), koja je pokrenula međunarodni investicioni postupak tvrdeći da su državne mere narušile uslove poslovanja i profitabilnost njenog ulaganja.

Ovaj slučaj tako prerasta iz domaće ekonomske politike u međunarodni pravni proces u kome se sukobljavaju dve logike — zaštita potrošača i zaštita investicionih prava. Šta je relevantnije, odnosno kakvu poruku ovaj slučaj može poslati, saznajte u nastavku teksta.

Delez, direkcija, Zendam, Holandija/ Wikipedia/Niels Kim

Ko je Ahold Delhaize i kolika je njegova globalna snaga

Ahold Delhaize je jedna od najvećih maloprodajnih grupa na svetu. Posluje u Sjedinjenim Američkim Državama i u više evropskih zemalja, uključujući Holandiju, Belgiju, Grčku, Češku, Luksemburg, Rumuniju i Srbiju. U različitim državama posluje pod lokalnim brendovima prilagođenim svakom tržištu.

Grupa upravlja sa oko deset hiljada prodavnica širom sveta i zapošljava stotine hiljada ljudi. Njeni godišnji prihodi iznose približno 89,4 milijarde evra, dok se neto dobit meri u oko 1,8 milijardi evra godišnje
To znači da je reč o finansijski izuzetno snažnoj korporaciji koja posluje u različitim ekonomskim sistemima, ali uvek sa istim ciljem — stabilnim maržama i predvidivim povratom investicija.

ICSID, Vašington

Kome je Delez tužio Srbiju i zašto

Delez pokreće međunarodnu arbitražu protiv Srbije pred ICSID-om, što je međunarodni forum za rešavanje investicionih sporova.
Umesto da se radi o tužbi pred domaćim sudovima, ovde je reč o interesnoj arbitraži prema ugovorima o zaštiti investicija, gde strani investitori mogu tražiti naknadu štete ukoliko smatraju da je država svojom regulativom narušila njihova prava i investicioni ugovor.

Delez smatra da je regulacija marži i kontrole cena nanela štetu njenom poslovanju i profitabilnosti, i zato traži naknadu štete kroz ovaj međunarodni mehanizam. Istine radi, stekao se utisak da su sve posleoktobarske vlasti u Srbiji i više nego pogodovale stranim privrednim i finansijskim subjektima. Neoliberalizam moćnih je tako uveden na široka vrata uz pomoć domaćih kooperativnih činilaca, čime je gotovo počišćen korpus srpskih privrednih subjekata, posebno onaj u bankarskom sistemu, ali i u poljoprivredi, kao i na svakom drugom mestu.

Šta je ICSID arbitraža

ICSID (Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova) jeste forum u okviru Svetske banke koji omogućava stranim investitorima i državama da se spore oko investicionih mera.

Takvi sporovi obično traju godinama i uključuju procenu da li je državna mera bila legitimna ili predstavlja indirektnu eksproprijaciju, radi se procena eventualnu štete i visine nadoknade za oštećeno poslovanje, a takve arbitraže vode se izvan redovnog pravosudnog sistema zemlje.

Vlada Srbije/Bbc

Zašto je Delez reagovao ovako

Kao veliki međunarodni trgovac, Delez posluje u okruženju gde je važno da pravila igre ostanu stabilna i predvidiva.

Ograničenje marži, ako značajno smanjuje profitabilnost poslovanja, može se protumačiti kao mera koja narušava investicione uslove.

Kompanije širom sveta ponekad koriste međunarodnu arbitražu kada smatraju da državne mere utiču na njihove dugoročne investicije i poslovanje, naročito privrednici iz EU i SAD.

Suština spora: marže kao granica između ekonomske i socijalne politike i profita

Srbija je ograničila maksimalne trgovačke marže kako bi sprečila nagli rast cena osnovnih proizvoda. Time je država pokušala da zaštiti kupovnu moć građana u uslovima inflacije.
Za trgovca, međutim, marža je osnovni mehanizam zarade. Ograničenje marži znači direktno smanjenje profita po prodatoj jedinici robe. Kada se takva mera primeni široko i dugotrajno, kompanija to može tumačiti kao promenu investicionih uslova pod kojima je na tržište ušla.
Upravo na toj tački nastaje međunarodni spor.

Bukurešt, Rumunija

Primer i poređenje poslovanja Delez iz okruženja: Rumunija

U Rumuniji Delez posluje kroz lance Mega Image i Profi. Nakon objedinjavanja mreže, grupa upravlja sa približno 2.780 prodavnica u toj zemlji.
Ukupan godišnji prihod koji grupa ostvaruje u Rumuniji procenjuje se na oko 3 milijarde evra.
Rumunija je tako jedno od najvećih regionalnih tržišta po broju objekata i ukupnom prometu.
Srbija sa oko 550 objekata u funkciji ove kompanije i 11.000 zaposlenih, ima višestruko manje tržište u odnosu na rumunsko, ali čini se i neobično snažan promet po prodavnici. Naime, ukupan godišnji prihod Delez Srbjia iznosi približno 1,4 milijarde evra.

Direktno poređenje: Rumunija vs. Srbija

Rumunija ima gotovo oko 6x više prodajnih jedinica nego Srbija, ali njen ukupan prihod nije šest puta veći — već približno dva, najviše do tri puta veći (u zavisnosti od objekata u radu, zatvaranja nekih postojećih ili otvaranja novih), što može da ukaže na više stvari.
Kada se prihod podeli po broju objekata, dobija se ključna razlika: prosečan prihod po prodavnici u Rumuniji iznosi oko 1,1 miliona evra, dok prosečan prihod po prodavnici u Srbiji iznosi blizu 2,8 miliona evra.

Zašto? Ili se u Srbiji kupuje, jede i pije 2x više nego u Rumuniji, ili su možda trgovačke marže u Srbiji veće?

Šta god da je po sredi, to znači da prodavnice u Srbiji ostvaruju više nego duplo veći promet (i prihod) po objektu nego u Rumuniji.
Drugim rečima, srpsko tržište je za Delez manje po obimu mreže, ali znatno efikasnije po jedinici poslovanja.

Profit pod lupom

Zašto su marže u Srbiji posebno osetljive i gde odlazi profit ostvaren na srpskom tlu

Kada država ograniči marže, efekat je proporcionalno veći na tržištima gde je promet po prodavnici veći.
U Rumuniji se zarada raspoređuje kroz hiljade objekata, pa se udar regulacije širi kroz veliku mrežu.
U Srbiji, gde manji broj prodavnica generiše snažan promet, svako smanjenje dozvoljene marže direktno smanjuje profit po objektu.

Zato regulacija u Srbiji može imati jači relativni efekat na poslovni rezultat nego u višestruko većoj Rumuniji. Ali to nije jedini razlog. Čini se da su trgovci u osiromašenoj Srbiji godinama doživljavali njeno tržište i stanovništvo kao svojevrsni „eldorado“ za poslovanje i iznošenje profita.

Najčešće i više nego minorne plate, doprinosi uglavnom u visini ili tek nešto iznad minimalca, uz nešto malo poreza na dobit, to je sve što je Srbija dobijala od njihovog poslovanja na svom području. Onaj pravi profit meren milijardama evra godišnje (strani trgovački lanci, strane banke, sve strano), nestajao je tako (i još uvek nestaje) plasiranjem preko granice, nazad u njihove matične zemlje.

Srbija je tako dodatno siromašila, stvarajući na taj način fiktivni BDP, koji u suštini i nema, jer se broji sve što se ovde ostvari, ali ne i ono što nam realno ostane. Zapravo, već decenijama ličimo na jedinstvenu rudnu rentu. Prostor i bogatstvo su naši, ali su prihodi tuđi.

Šta međunarodna arbitraža zapravo meri

U međunarodnoj arbitraži se ne procenjuje globalni profit korporacije, već konkretan finansijski efekat državnih mera na lokalnu investiciju.
Ako kompanija dokaže da su regulacije dugoročno narušile profitabilnost ili promenile uslove poslovanja na štetan način, država može biti suočena sa zahtevima za milionske odštete.
Srbija će, s druge strane, braniti stav da su mere bile opravdane javnim interesom i zaštitom potrošača u vanrednim ekonomskim okolnostima.

TBJ

Koja je poruka ovog slučaja

Ovaj spor pokazuje širi globalni sukob između dve logike.
Logika države: intervenisati kako bi se zaštitili građani u uslovima rasta cena.
Logika multinacionalne kompanije: poslovati u stabilnim uslovima sa predvidivim i svojevoljnim maržama.

Iako Srbija za Delez nije najveće tržište po obimu, ona jeste jedno od onih gde je promet po prodajnoj jedinici dovoljno visok da opravda borbu pred međunarodnom arbitražom. Upravo zato je pitanje marži ovde finansijski osetljivije, dok borba oko (uglavnom nepodnošljivih) cena hrane u Srbiji prerasta u međunarodnu pravnu bitku između granica i potreba države za regulacijom, na jednoj strani, i prava globalnih investitora na „opipljiv“ profit često nauštrb građana Republike Srbije, na drugoj strani.