Naslov je poznatog esejističko-proznog dela jedne od najvećih legendi jugoslovenskog i srpskog glumišta, Žarka Lauševića. I godina, evo, jeste prošla, ali pravda još uvek stoji u onom istom danu u kome je smrtno stradalo 16, većinom mladih ljudi, studenata i dece.

Bio je to dan koji je promenio sve. Srbija više nije ista, jer dok se tragedije u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni i nisu i jesu mogle vezivati za (ne)učinak vlasti, ova u Novom Sadu se, naprotiv, u najširem delu javnosti upravo povezuje sa najvišim državnim strukturama.

Studenti su izneli svoje zahteve, sabornost je postala obeležje, a borba za istinu i dosezanje pravde postali su njihov imperati.

I ne samo njihov.

Vlast kao da ne upravlja krizom

Umesto iskoraka u susret zahtevima najpre studenata, a potom i ogromnog dela javnosti, sve to u situaciji krajnje neophodnog proaktivnog delovanja koje je izostalo, na iznenađenje i mnogih simpatizera vladajuće garniture, srpske aktuelne vlasti su odgovorile krajnje neočekivanim opstrukcijama na najrazličitijim nivoima, a kasnije, kada su se protesti i zahtevi proširili, i sa teškim i za najveći deo srpske javnosti – neprivatljivim represivnim merama.

Postalo je upadljivo da se sa aktuelnom krizom ne upravlja na odgovarujći način i da je, čini se, sve usmereno na puko uspostavljanje kontrole štete.

12 meseci od novosadskog stradalaštva, javnost ne zna više nego što je znala i tog prvog dana. Magloviti odgovori, izostajanje pravovremene reakcije nadležnih, opstrukcije sa najviših mesta uz neverovatnu proizvodnju optužbi svake vrste kroz narative i diskurs usmeren ka mladima Srbije u protestu, ali i stanovništvu koje ih podržava, preplavili su srpski medijski pseudopolitički prostor u kome se kreće i u kome obitava akteulno srpsko pretpolitičko društvo.

Opcije kao da ne postoje

Smatra veliki deo građanstva, a čuje se to i gleda svaki dan putem društvenih mreža, kao i u svakodnevnom životu, doživljavajući zapravo ovaj neverovatan skup poteza onih koji su na vlasti, ali i njihovih eksponenata u datim prilikama na terenu – kao svojevrstan dokaz da se sistemskim rešenjima ne želi pristupiti na pravno valjan način, već da nekakva uspostavljena opstruktivnost čeka svoj rezultat kroz protok vremena. Vreme je prošlo, a problem je ostao. I on se svakako mora rešiti, pre ili kasnije, jer odgovornost mora biti imperativ.

A studenti? Neko nije razumeo da studenti nisu tamo neki imaginarni entitet, već živ, žilav, moćan i brutalno aktivan socijalni korpus koji je sa onim pomenutim protokom vremena počeo sve više i sve nužnije da poprima obrise i autohtonog i autonomnog političkog karaktera, dosad nezabeleženog u savremenoj srpskoj  (političkoj) istoriji.

„Ljudi milse da je hrabrost biti bez straha. A ja sam mislio da je hrabrost – ići dalje uprkos njemu“ , Fil Najt