Šta se zapravo organizovalo u Kijevu ovoga jutra: zapadni „stres test“ mirovnog okvira – i dalje bez Rusije za stolom.

Postojeći diplomatski ciklus, ovaj kijevski danas i onaj pariski zakazan za 6.januar u proširenom formatu – nisu mirovni pregovor u klasičnom smislu, jer Rusija uopšte ne učestvuje. Umesto toga, Zapad organizuje interni, višestepeni „stres test“ budućeg mirovnog sporazuma, pokušavajući da se dogovori sam sa sobom o tome kako bi izgledao mir iz njihovog ugla, ali i kako bi se sprovodio.

Kako izgleda prethodno utvrđeni proces, gde se sastaju, u kom formatu

3. januar u Kijevu – sastanak savetnika za nacionalnu bezbednost iz 15 NATO zemalja i EU administracije (SAD – virtuelno, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija, Poljska, Kanada, Japan, Švedska, Norveška, Holandija, Španija, Litvanija, Letonija, Estonija) uz predstavnike EU i NATO-a.

5. januar – vojni načelnici: tehnički razgovori o bezbednosnim garancijama u vazduhu, na kopnu i moru.

6. januar u Parizu: politički nivo „Koalicije voljnih“, više od 30 država (Francuska, Velika Britanija, Nemačka, Italija, Španija, Poljska, Holandija, Belgija, Danska, Švedska, Norveška, Finska, Češka, Slovačka, Rumunija, Bugarska, Litvanija, Letonija, Estonija, Portugal, Grčka, Austrija, Irska, Luksemburg, Hrvatska, Slovenija, Kanada, Japan, Australija, Novi Zeland, Južna Koreja, SAD – virtuelno) koje treba da potvrde okvir garancija. O tome šta predstavlja navedena grupacija, saznajte na – „Koalicija voljnih“.

Sve ove runde su unutar iste strane – Zapad razgovara sa Zapadom, u nastojanju da pronađu najmanji zajednički sadržalac, svakako  bez ijednog ruskog predstavnika. Amerikanci učestvuju, ali upadljivo izbegavaju fizičko prisustvo, prepuštajući Evropi da bude „zaštitno lice“ čitavog procesa, dok Vašington drži izvesnu (za svaki slučaj) odstupnicu i ostaje u pozadini.

Ruske trupe u Ukrajini, foto Aleksander Ermochenko/Rojters

Drugim rečima: Zapad pokušava da definiše mir, odnosno da uspostavi svoje crvene linije bez ozbiljne konsultacije sa onim ko vodi rat i ko dominira u njemu.

Jedini posrednik između ratoborne EU i Rusije jesu Trampov drug i zet, a koji do EU jedini i mogu dobaciti makar u nekom delu perspektivu iz ruskog vizira.

A tako se ne pregovara. Međutim, to nije i prava namera evropskih lidera. Tema (i motiv) je, po svemu sudeći – nešto drugo.

Kijev 3. januara 2026: početak nove faze pregovora unutar Zapada

Kijev prvi put postaje domaćin hibridnog sastanka viših savetnika za nacionalnu bezbednost iz zapadnih zemalja. Evropski predstavnici dolaze lično, dok se američki zvaničnici uključuju samo putem sigurne video veze. Ovaj sastanak otvara nedelju intenzivnih razgovora –  isključivo među zapadnim akterima.

Vašington: podrška uz čvrste uslove, ali bez direktnog angažmana

Republikanski lideri podržavaju napore predsednika Donalda Trampa da posreduje, ali insistiraju da mir ne sme značiti teritorijalne ustupke Moskvi. Istovremeno, SAD se drže na distanci: učestvuju, ali ne dolaze. To je deo strategije „vođenja iz pozadine“ u kojoj Evropa preuzima politički rizik, dok Vašington zadržava uticaj bez direktne izloženosti, makar u ovom trenutku.

Diplomatija pod vatrom: ruska eskalacija uoči zapadnih internih konsultacija

Dok Zapad pregovara sam sa sobom, Rusija pojačava napade. Harkov je pogođen raketama koje su ranile civile, a Zaporožje je pretrpelo jedan od najvećih napada dronovima u ratu. Ukrajinski zvaničnici to opisuju kao pokušaj Moskve da utiče na proces „vatrom“, dok Zelenski upozorava da se ključna pitanja tek otvaraju.

Pariz, utorak 6. januar 2026: „Koalicija voljnih“ pokušava da definiše garancije – i dalje bez Rusije

Francuska 6. januara organizuje sastanak „Koalicije voljnih“, na kojem više od 30 zapadnih država pokušava da definiše bezbednosne garancije za Ukrajinu. Razmatraju se trajna vojna podrška, evropske mirovne snage i „tripwire“ mehanizmi automatskog odgovora ako Rusija prekrši sporazum.

Sve pomenuto i najavljeno dešava se bez „simultane“ konsultacije/komunikacije sa Rusijom koja bi trebalo da bude strana koja eventualni sporazum planira ili da poštuje ili da ga krši, odnosno ne pristaje na isti. U svakom slučaju makar je mogla da skrati muke i obim ovolikom diplomatskom turizmu koji se odvija ovih dana po zapadnim prestonicama. Jer, ultimatum Rusiji – nije opcija, pa otuda krajnje diletantski deluju sva pomenuta nastojanja u kojima se apriorno isključuje svaka „promptna“ konekcija sa glavnim akterom.

Pariz, francuski predsednik Makron na vojnoj paradi, foto Gonzalo Fuentes/Rojters

Izazovi između diplomatije i realnosti na terenu

Dok Zapad nastoji tek sada da konstruiše sopstveni mirovni okvir kao svojevrsni odgovor ruskom planu, Rusija izvodi najintenzivnije vazdušne napade do sada. Tokom 2025. lansirano je više od 100.000 dronova i oko 2.400 raketa, što delu ukrajinske javnosti otežava, a delu „pomaže“ da prihvati ma kakav kompromis. Kijev ovog 3. januara predstavlja početak jednog novog i ubrzanog diplomatskog ciklusa, dok će Pariz 6. januara biti prvi ozbiljan test evropske spremnosti da podrži mirovni proces konkretnim obavezama.

Zapad pokušava da nacrta svoju crvenu liniju i da potom ispostavi račun, ali – bez krčmara

Evropski pristup sve više liči na pokušaj da se definiše prag koji Rusija ne sme da pređe. U Parizu će države pokušati da usaglase mehanizme koji bi obavezali Zapad da reaguje ako Moskva prekrši budući sporazum. To je suštinski crvena linija – iako je niko tako ne naziva.

A problem u njenom uspostavljanju i uopšte izgledima za funkcionisanje i poštovanje iste, jeste očigledan – Zapad pregovara sam sa sobom, dok Rusija nije deo procesa. Amerikanci učestvuju, ali ne dolaze. Evropa preuzima rizik, ali nema garanciju da će Moskva prihvatiti bilo šta što se dogovori u Parizu.

Drugim rečima: Zapad pravi račun bez krčmara – bez Rusije, koja jedina može da prekine rat.

Ako Pariz donese jasne garancije i primenljive crvene linije, to bi mogao biti signal da se oblikuje okvir mira. Ali bez ruskog pristanka, taj okvir samo ostaje nacrt – ne i sporazum.