„Koalicija voljnih“ je neformalna grupa država koje su spremne da preuzmu veći politički i bezbednosni rizik u podršci Ukrajini nego ostatak međunarodne zajednice. To nije institucija, nema statut, nema stalno članstvo – to je ad hoc politički blok zemalja koje su voljne da „idu dalje“ od uobičajenih izjava solidarnosti – ma šta to značilo.

Tramp, Zelenski i Eu lideri/ZUMAPRESS/ Daniel Toro

Nastala je 2024. godine kao odgovor na sporost šireg Zapada i EU u donošenju odluka

U praksi, to je grupa država koje su spremne da:

• daju dugoročne bezbednosne garancije Ukrajini,
• razmatraju mirovne ili nadzorne misije,
• obezbede stalnu vojnu i finansijsku podršku,
• i definišu crvene linije koje Rusija ne sme da pređe.

U Parizu 6. januara okuplja se oko 30 zemalja (Francuska, Velika Britanija, Nemačka, Italija, Poljska, Španija, Holandija, Belgija, Danska, Švedska, Norveška, Finska, baltičke zemlje, Kanada, Japan, Australija, Novi Zeland, Južna Koreja, SAD virtuelno i druge), sa ciljem da usaglase prvi nacrt zapadnih bezbednosnih garancija za period posle eventualnog prekida vatre.

Drugim rečima: to je grupa država koje žele da pokažu da i Zapad ima plan – čak i ako sama Rusija nije deo tog plana. I već tu, na startu, javlja se i prvi problem, mir donosi jedino dogovor sa Rusijom. Ukoliko se on ne postigne, a bezbednosne garancije „voljnih“ se na insistiranje pojedinih članica ipak pruže Ukrajini, i stupe na snagu – zar rat nije u tom slučaju neizbežan? I ako se tako nešto dogodi, da li u tom slučaju znači da bi NATO bio aktiviran, shodno toliko puta spominjanom članu 5?

Zapravo, ne. Prvo, ukoliko bi jednostrano i svojevoljno deo članica NATO saveza ušao u neki oružani sukob bez da su direktno napadnuti kao zemlja – to već isključuju automatsku aktivaciju famoznog člana 5. Pa čak i da neka država članica saveza bude neposredno ugrožena – član 5 ne znači automatski i opšti odgovor NATO saveza prema zemlji agresoru.

Naime, prema zvaničnom NATO tumačenju:

• Oružani napad na jednu ili više članica smatra se napadom na sve, ali…
• Svaka članica tada preduzima „akciju koju smatra neophodnom“, uključujući i upotrebu sile, da bi se obnovila bezbednost severnoatlantskog područja.
• Ne postoji automatska obaveza slanja vojske – svaka država sama odlučuje kako će pomoći

NATO, Brisel

Osnovna ideja ipak jeste vojno učešće, ali u vidu raspoređivanja „mirovnih trupa“ u zonama razdvajanja – nakon postizanja mirovnog sporazuma

I to ne bi bile međunarodne snage, niti plavi šlemovi, već trupe članica NATO, raspoređene  direktno naspram ruskih trupa. Da li je to mudrost ili nepromišljenost u funkciji upotrebe trenutka i izgovora za masivnije strateško zaokruživanje Rusije na njenim istočnim granicama, ostaje da se potvrdi.

Ovde dolazimo do suštine – slanje trupa je jedina stvar koju (Zapad) još nisu uradili. A neke zemlje, poput Francuske i Velike Britanije kao da svrbe prsti na obaraču. Očigledno je da narasli unutrašnji problemi tragaju za spoljnim neprijateljem.

Nemačke trupe deo NATO snaga u Litvaniji, Michael Kappeler/dpa

Šta to Zapad još može da ponudi Ukrajini, osim onoga što već daje?

1. Politički su dali sve.

Zapad je već:

• priznao Ukrajinu kao ključnog partnera,
• obećao evropsku budućnost,
• uveo najteže sankcije Rusiji u modernoj istoriji,
• potrošio politički kapital kod svojih birača,
• preuzeo reputacioni rizik da „stoji uz Ukrajinu do kraja“.

Tu više nema novih karata.

2. Oružje su dali do granice sopstvenih zaliha.

Evropa i SAD su već:

• isporučile skoro sve što mogu bez ugrožavanja sopstvene odbrane,
• ispraznile skladišta municije,
• iscrpele PVO sisteme,
• ušle u industrijski tempo koji nisu imali od Hladnog rata.

Dakle, ni tu više nema mnogo prostora.

3. Novac? I on je na ivici.

Evropske vlade su već pod pritiskom birača, inflacije i recesije. SAD su u političkom klinču. Kanada i Japan su već dali više nego što njihova javnost smatra razumnim.

Dakle, ni finansijski prostor nije beskonačan.

4. Šta onda ostaje?

Ostaje samo jedna stvar koju Zapad još nije uradio: slanje trupa.

I zato se u Parizu 6. januara priča o:

• „mirovnim snagama“,
• „tripwire garancijama“,
• „mehanizmima automatskog odgovora“,
• „evropskom prisustvu na terenu“.

To su sve eufemizmi za isto: Zapad pokušava da smisli način da bude fizički prisutan u Ukrajini – ali da to ne nazove ulaskom u rat.

5. Ali, kako to opravdati?

To nije „zgodno“ za pravdanje, jer bi to značilo:

• direktan rizik sukoba sa Rusijom,
• političko samoubistvo za mnoge vlade,
• obavezu da se reaguje ako Rusija pređe crvenu liniju,
• ulazak u rat koji niko ne može da kontroliše.

Iz razloga medijske manipulacije sve se i formuliše u maglovitim terminima: „garancija“, „misija“, „prisustvo“, „monitoring“.

Ruski komandni centar oružanih snaga RF

Ukratko, zaista, šta još mogu da učine, a što već nisu?

Mogu samo jedno – da pošalju ljude. I to ne u formi u kojoj su već slale u vidu grupacija „stranih plaćenika“, već konkretno, svoje trupe. Ali to niko ne želi da kaže naglas, posebno ne samostalno i pred svojom publikom, pa se zato i pravi grupacija „Koalicija voljnih“ koja će to možda i uraditi, ako se međusobno dovoljno okuraže i podstaknu.

I zato je ovaj proces toliko napet: Zapad je iscrpeo sve opcije – osim one najopasnije. Međutim, u toj igri iz voza koji jezdi ka Kijevu na sastanak sa Zelenskim i u kome se Merc, Makron i Starmer igraju sa nekim belim vrećicama – možda se baš „razrađivalo“  jezgro budućih evropskih (od SAD nezavisnih) oružanih snaga.