Ursula fon der Lajen glatko je odbila predlog nemačkog kancelara Frederika Merca da se ublaže sankcije Iranu. Predsednica Evropske komisije ignorisala je signal iz Berlina – prestonice najveće ekonomije EU. Slučajnost? Ili simptom mnogo dubljeg problema — da Brisel već odavno ne sluša evropske glavne gradove, već sasvim druge adrese. Slično je i u odnosu na Kinu.

25.000 lobista i jedna zgrada koja odlučuje o sudbini kontinenta

U srcu evropskog kvarta u Briselu, u zgradama od stakla i čelika, odvija se svakodnevna borba koja se ne prenosi u večernjim vestima. Više od 25.000 lobista – procenjuje se – svakodnevno kruži hodnicima Evropske komisije, Parlamenta i pratećih institucija. Većina njih nije tu da zastupa građane. Tu su da zastupaju korporacije.

Brisel je, bez premca, lobistička prestonica Evrope. I nije teško razumeti zašto: ogromna većina zakona koji se primenjuju u državama članicama nastaje upravo ovde, na nivou EU. Svaki novi propis, svaka direktiva, svaka uredba – sve to prolazi kroz ruke komesara i njihovih kabineta. A upravo tu, uz svaka vrata, čekaju lobisti.

Brojke koje oduzimaju dah

Podaci koje su objavile nevladine organizacije i istraživački novinari otkrivaju razmere uticaja koji su – blago rečeno – zabrinjavajući.

Samo od 2019. godine, od kada je Ursula fon der Lajen na čelu Komisije, pa do sredine 2022, zabeleženo je više od 14.000 sastanaka između komesara i lobista – i to samo onih koji su zvanično prijavljeni i dostupni javnosti. Koliko ih je ostalo van radara – ne zna se. Pretpostavlja se da je Fon der Lajenova i njena komisija dosad već oborila rekord prethodnog kolege Junkera — čija je EU vlada održala preko 27.000 sastanaka sa lobistima u samo jednom mandatu.

Sada se bolje može razumeti i zalaganje za nastavak rata u Ukrajini. Ko stoji iza, lakše je sada razlučiti.

Ko su igrači: od Gugla do hemijske industrije

BiznisEvropa – krovni industrijski lobi koji okuplja nacionalne poslovne federacije i stotine velikih korporacija – dosljedno se rangira kao najmoćniji lobista u EU. Broj sastanaka na visokom nivou sa komesarima koji ovaj lobi ostvaruje godišnje nadmašuje sve ostale.

Big Tech trojka – Gugl, Meta i Majkrosoft – troši stotine miliona evra na lobiranje u Briselu. Gugl i Meta prednjače po broju direktnih lobi-sastanaka. Ironično, upravo ove kompanije su bile predmet nekih od najvećih regulatornih postupaka EU u proteklim godinama – ali to nije smanjilo njihov pristup donositeljima odluka.

CEFIC, Savet za hemijsku industriju, važi za jedan od najuticajnijih industrijskih lobija kada je u pitanju ekološka regulativa. Svaki put kada EU raspravlja o hemijskim standardima ili zaštiti životne sredine, CEFIC je za stolom – a najčešće i za nekoliko stolova istovremeno.

Iza svega stoje i lobističke agencije poput Fleishman-Hillard i FTI Consulting, koje za svoje klijente s najvećim budžetima obezbeđuju direktan pristup komesarima i njihovim šefovima kabineta.

Rotirajuća vrata: kad regulator postane lobista

Postoji jedan mehanizam koji ceo sistem čini još nepropusnijim za javni interes – takozvana "rotirajuća vrata". Svaki treći komesar koji napusti funkciju završi u industriji – kao lobista, savetnik ili član upravnog odbora kompanije koju je do juče regulisao.

Sistem nije pokvaren zbog nekoliko crnih ovaca. Sistem funkcioniše upravo ovako – strukturalno, po pravilu, a ne po izuzetku.

Vašington bliži od Berlina: paradoks koji trese Evropu

I tu dolazimo do pitanja koje zaslužuje mnogo više pažnje: kome Brisel zapravo odgovara?

Kada je nemački kancelar Frederik Merc nedavno predložio ublažavanje sankcija Iranu – s ciljem da se otvori prostor za diplomatsko rešenje – Ursula fon der Lajen je tu ideju odbacila. Berlin, prestonica najveće ekonomije Evropske unije i najmnogoljudnije države članice, nije bio uslišen. Poruka iz Komisije bila je jasna: strategija ostaje nepromenjena.

A strategija koja ostaje nepromenjena umnogome podseća na onu koja dolazi iz Vašingtona.

Nije slučajno da su američki tehnološki giganti – Gugl, Meta, Majkrosoft, Amazon – među najaktivnijim lobistima u Briselu. Nije slučajno ni to što se agenda Komisije pod Fon der Lajenovim drugim mandatom sve više fokusira na takozvanu "konkurentnost" – što je eufemizam za smanjenje regulatornih opterećenja po meri krupnog, pretežno anglosaksonskog kapitala.

Ideologija kao pozadinska muzika

Iza svega ovoga postoji jedan neizgovoreni okvir koji sve drži na okupu: uverenje, duboko ukorenjeno u institucijama EU, da je ono što je dobro za veliki biznis – dobro za društvo. Slobodno tržište, deregulacija, minimizacija "birokratskih opterećenja". Ova ideologija nije teorija zavere – ona se otvoreno zagovara u zvaničnim dokumentima i strateškim agendama.

Rezultat je predvidiv: kada korporativni lobisti čine 75–80% sagovornika donosilaca odluka, a kada su stručni savetnički odbori Komisije popunjeni pretežno industrijskim predstavnicima, zakonodavstvo neminovno nosi otisak onih koji su najgrlasnije stajali u redu pred vratima.

Građanima EU to nije dovoljno jasno rečeno. A trebalo bi da bude.

Ko čuva čuvare?

Transparentnost lobiranja u EU postoji samo nominalno. Registar transparentnosti, u koji se lobisti prijavljuju, nije obavezan za sve aktere. Mnogi sastanci se ne prijavljuju. Izbrisane poruke između Fon der Lajen i izvršnog direktora Pfizera za vreme kovid krize – koje je Evropski ombudsman proglasio primerom loše administracije – ostale su nepovraćene.

Ono što znamo dovoljno je zabrinjavajuće. Ono što ne znamo – verovatno je još više.

Brisel je moćan grad. Ali sve se više čini da ta moć ne potiče od mandata koji su mu dali evropski građani.

Izvor: Transparency International EU · Integrity Watch EU · ICIJ / The Guardian – Uber Files · Zvanični Registar transparentnosti Evropske komisije