Makron, Merz, Starmer, Šarma, Sančez — dugi niz evropskih lidera koji su u poslednjih godinu dana posetili Peking otkriva duboku protivrečnost: prestonice Evrope govore jednu stvar na bilateralnom nivou, a njihovi predstavnici u Briselu rade drugu. Neko laže — ili bar prećutkuje.

Postoji jedan prizor koji se ponavlja s upadljivom pravilnošću. Evropski lider sleće u Peking, dočekuje ga protokol, slede razgovori o strateškom partnerstvu, potpisuju se sporazumi o produbljivanju saradnje, padaju izjave o tome da su Kina i Evropa prirodni partneri u turbulentnom svetu. Zatim se lider vraća kući. A u Briselu — ništa se ne menja. Evropska komisija nastavlja da razvija regulatorni aparat koji kineskim kompanijama suštinski otežava pristup evropskom tržištu, a glasovi tih istih prestonica svode se na tiho upozorenje upućeno u vidu zvaničnog dopisa — koje niko ne čita naglas.

U poslednjih nekoliko meseci taj prizor ponovio se više puta nego što bi to slučajnost mogla da objasni.

Hodočašće u Peking: ko je sve bio tamo

Emanuel Makron posetio je Kinu u aprilu 2023. i ponovo krajem 2024. godine, dosljedno zagovarajući „strateški suverenitet" Evrope koji — po njemu — podrazumeva nezavisnost od logike blokovske konfrontacije između SAD i Kine. Fridrih Merc, nemački kancelar, bio je u Pekingu pre samo par nedelja, nastavljajući tradiciju nemačkih lidera koji ekonomske interese postavljaju ispred retorike o vrednostima. Kir Starmer, britanski premijer, posetio je Kinu i pre Merca — što je, uzimajući u obzir istorijat londonsko-pekinških odnosa posle Brexita i period zamrznutih veza, samo po sebi značajan politički signal.

Finski predsednik Aleksandar Stub boravio je u Pekingu, uprkos tome što Finska pripada NATO-u i važi za jednu od opreznijih nordijskih država u odnosu prema Rusiji i Kini. Austrija je takođe bila zastupljena na visokom nivou. Španski lider Pedro Sančez je pre par nedelja boravio u Pekingu već četvrti put od 2023. — što ga čini jednim od najfrekventnijih evropskih gostiju kineskog rukovodstva.

I sve to nije slučajna serija bilateralnih poseta. Ovo je obrazac. Otkud onda suprotni smerovi briselske administracije?

A Brisel svira svoju muziku

Dok su se ti isti lideri rukovali s kineskim predsednikom Si Đinpingom, Evropska komisija je nastavila da gradi regulatorni arsenal koji prema Kini deluje sve manje kao skup pravičnih tržišnih pravila, a sve više kao sistem selektivnih barijera. Uredba o stranim subvencijama, Mehanizam graničnog prilagođavanja ugljenika, Zakon o kritičnim sirovinama, predlog revizije Zakona o sajber bezbednosti — i sada, kao kruna, Zakon o industrijskom ubrzanju (Industrial Acceleration Act).

Ovaj poslednji instrument posebno je razljutio Peking. Ali i jedan bitan trenutak pre toga — optužba holandske obaveštajne službe da ih Kina ugrožava, čak vitalno, što deluje neverovatno, a o čemu sve možete saznati u sekciji korisni linkovi na kraju teksta.

Sam zakon predviđa restriktivne uslove za strana ulaganja u četiri sektora koja EU smatra strateškim: baterije, električna vozila, solarna energija i kritične sirovine, uz klauzule o „poreklu iz EU" u javnim nabavkama i programima podrške. Kinesko Ministarstvo trgovine kvalifikovalo je te odredbe kao „institucionalnu diskriminaciju" i zvanično dostavilo komentare Komisiji uz nedvosmislenu poruku: ako EU ignoriše kineske primedbe i nanese štetu kineskim kompanijama, slede kontraodgovori.

Peking nije preterano sklon dramatičnim gestovima — ali se i uči da sve manje ostaje nem.

Ko zapravo donosi odluke

Paradoks koji iz svega ovoga proishodi nije samo diplomatski kuriozitet. On otkriva strukturni problem u samoj arhitekturi EU odlučivanja.

Komisija nije izabrana neposredno. Ona sprovodi politiku koja nastaje u složenim institucionalnim procesima, pod uticajem lobija, bezbednosnih agencija, transatlantskih pritisaka i unutrašnjih frakcionih balansa koji su nedostupni javnoj debati. Lideri država članica, s druge strane, vode računa o izvozu, radnim mestima i industrijskim kapacitetima svojih zemalja — i zato idu u Peking. Ne iz ljubavi prema Kini, nego iz proste računice.

Nemačka privreda i dalje je strukturno, pa čak i strateški vezana za kinesko tržište — Volkswagen, BASF, Siemens nisu apstrakcije, to su glasači i poreski obveznici. Francuska ima strateške interese u energetici, avijaciji i luksuznoj industriji. Španija gradi infrastrukturu s kineskim partnerima. Finska, ma koliko bila oprezna u bezbednosnoj sferi, nije imuna na pitanje ko će kupovati njene proizvode i od koga će nabavljati strateški važne komponente.

Džijan Džunbo, direktor Centra za kinesko-evropske odnose na Fudan univerzitetu, opisuje to kao sistem u kome Komisija projektuje barijere, a prestonice ih zaobilaze kroz bilateralnu diplomatiju — što u konačnici rezultira ni strategijom ni koherentnom politikom, nego hroničnom protivrečnošću.

Pritisak s druge strane Atlantika

Deo odgovora na pitanje zašto Brisel svira drugačiju muziku od evropskih prestonica krije se u Vašingtonu.

Shi Sjaoli, direktorka Istraživačkog centra za pravo STO na Kineskom univerzitetu za politiku i pravo, ukazuje da je deo ekonomskih i trgovinskih mera EU prema Kini nastao pod uticajem usklađivanja s američkim strateškim pozicijama i logikom blokovskog razmišljanja. Komisija, kao institucija koja je po prirodi bliže transatlantskom bezbednosnom konsenzusu nego industrijskim interesima Štutgarta ili Lisabona, inkorporira tu logiku u zakonodavne instrumente. Prestonice se toj logici povremeno pokore — ali onda šalju ministre i premijere u Peking, jer ekonomska stvarnost ima sopstvenu gravitaciju.

Ironija je potpuna: isti Zapad koji optužuje Kinu za industrijsku politiku i državno subvencionisanje upravo uvodi niz instrumenata koji po svojoj suštini nisu ništa drugo do — industrijska politika i državno subvencionisanje. Samo pod drugim imenom.

Koncept „globalnog sela" po kojem je neoliberalizam Zapada pokupovao firme i zemljište po istoku Evrope i u državama koje nisu štitile svoje nacionalne resurse — reklamirajući globalno selo bez granica, što je pogodovalo najvećim i najmoćnijim kompanijama sa Zapada — sada kad im se događa isto to, samo s Dalekog istoka, zaboravili su svoje parole i podižu barijere.

Devet zemalja kaže: polako

Unutar same EU, formalni otpor briskelskoj liniji nije marginalan. Devet država članica — Češka, Estonija, Finska, Irska, Letonija, Malta, Portugal, Švedska i Slovačka — zvanično je upozorilo da Zakon o industrijskom ubrzanju treba tretirati s „najvećim mogućim oprezom", navodeći zabrinutost zbog potencijalnih negativnih posledica po cene, lance snabdevanja i tržišnu konkurentnost.

Nije slučajno da su na tom spisku i neke od zemalja čiji su lideri bili u Pekingu. Poruka je jasna, čak i kada se ne izgovara direktno: evropske prestonice ne žele da budu zatočenici briskelske logike čiji bi trošak one same snosile.

Ko laže?

Pitanje je brutalno, ali legitimno. Kada Pedro Sančez u Pekingu govori o Kini kao o ključnom partneru — a potom Španija u Briselu ne stavi veto na zakon koji taj isti partnerski status suštinski relativizuje — šta je od toga stvarna politika?

Kada Fridrih Merc posećuje Peking s namerom da produbi ekonomske veze, a nemačka glasačka težina u EU ne blokira instrumente koji te veze komplikuju — ko zapravo govori u ime Berlina?

Odgovor, najverovatnije, nije da neko laže u klasičnom smislu. Odgovor je da EU nema jednu politiku prema Kini. Ima ih dve, i one su međusobno kontradiктorne. Jedna živi u Briselu, hrani se geopolitičkim anksioznostima i transatlantskim pritiskom. Druga živi u evropskim prestonicama, hrani se izvoznim statistikama i industrijskim lobijima.

Dok te dve politike ne pronađu zajednički imenilac — a za sada nema znakova da će se to uskoro i dogoditi — evropska strategija prema Kini ostaće ono što danas jeste: skup improvizacija koji se retorički prodaje kao koherentna vizija, ali zapravo predstavlja grupu svojevrsnih „samopovređivača".

Uostalom, kako drugačije razumeti odsecanje grane na kojoj je EU sedela i razvijala se zahvaljujući jeftinoj sirovinskoj i energetskoj bazi dobijanoj iz Ruske Federacije, ali i stvarajući sada enormne troškove forsiranjem rata u Ukrajini? Kao i ovo talasanje u odnosima sa Kinom, uprkos njenom dvostrukom značaju za EU — kao izvora strateških sirovina za visokotehnološku prerađivačku industriju EU, ali i kao golemog tržišta upravo za te evropske finalne proizvode?