Milan Panić, američki biznismen srpskog porekla i bivši premijer Savezne Republike Jugoslavije, preminuo je 24. septembra u Pasadeni, u Kaliforniji, u 97. godini života. Iako je na čelu savezne vlade proveo svega pet meseci, i iako nikada nije bio profesionalni političar, iza sebe je ostavio trag neproporcionalno veći od dužine svog mandata – uključujući i mirovni plan koji je mogao da promeni tok rata, a Srbiju oslobodi dela tereta međunarodne krivice.

Od partizana i biciklističkog šampiona do farmaceutskog imperijalizma

Panić je rođen 20. decembra 1929. u Beogradu. Kao četrnaestogodišnjak pridružio se partizanskom pokretu tokom Drugog svetskog rata, da bi posle rata postao jugoslovenski šampion u biciklizmu i studirao na Beogradskom univerzitetu. Komunističku Jugoslaviju napustio je 1955, emigrirajući preko Austrije i Nemačke u Sjedinjene Države.

U Kaliforniji je 1959. osnovao farmaceutsku kompaniju ICN Pharmaceuticals – prema sopstvenim rečima, sa svega par stotina dolara i mašinom za pranje veša kao početnim kapitalom. Firma je prerasla u globalnu korporaciju poznatu po razvoju antivirusnih lekova, a kasnije se transformisala u Valeant Pharmaceuticals, odnosno današnji Bausch Health.

Milošević ga je doveo, pa ga je poželeo ukloniti

Iako se u javnosti često pominje da je Panić u Beograd stigao na zajednički zahtev Dobrice Ćosića i Slobodana Miloševića, stvarna pozadina bila je nešto drugačija. Ideju da se uspešni američki biznismen dovede na čelo savezne vlade prvobitno je predložio Dušan Mitević, dugogodišnji Miloševićev bliski saradnik i nekadašnji direktor RTB-a. Milošević je ideju prihvatio jer je u Paniću video čoveka koji bi, zahvaljujući američkom državljanstvu i poslovnim vezama, mogao da posluži kao most ka Vašingtonu – sa nadom da bi to moglo pomoći ukidanju tek uvedenih, rigoroznih sankcija UN-a. Dobrica Ćosić je, u svojstvu predsednika SR Jugoslavije, samo formalizovao poziv i u julu 1992. zvanično ponudio Paniću mandat.

Problem je nastao jer Milošević i njegovi saradnici nisu očekivali da će se Panić tako brzo emancipovati od uloge poslušnog tehnokrate. Umesto toga, novi premijer je zauzeo čvrst prodemokratski i mirotvorni kurs, da bi se samo nekoliko meseci kasnije direktno suprotstavio Miloševiću na predsedničkim izborima – i u takmičenju sa njim ostvario respektabilnih 32 odsto glasova. Suprotno uspostavljenom dominatnom narativu Zapada o Miloševiću, to sve ne znači da je i sam Milošević bio protiv mira na prostoru bivše SFRJ, naprotiv, ali su očekivanja bila različita, baš kao i putevi i brzina eventualne realizacije.

Plan od 12 tačaka koji je mogao da promeni sve

Već u avgustu 1992, samo mesec dana nakon preuzimanja dužnosti, Panić je otputovao u Njujork i pred Generalnom skupštinom UN predstavio ambiciozan mirovni plan od 12 tačaka. Plan je predviđao priznavanje granica bivših jugoslovenskih republika kao konačnih, prekid vatre i povlačenje teške artiljerije oko Sarajeva i drugih bosanskih gradova, garantovanje bezbednosti humanitarnim konvojima, otvaranje sarajevskog aerodroma, kao i kategorično odbacivanje etničkog čišćenja uz obavezu povratka izbeglica svojim domovima.

Suštinski cilj bio je da ubedi svet da SR Jugoslavija zvanično ne učestvuje u ratu u Bosni i Hrvatskoj, i da Beograd iskreno želi mir – argument koji je, da je prihvaćen i sproveden, mogao ozbiljno da oslabi glavne teze Zapada o direktnoj beogradskoj umešanosti u ratna zbivanja. Na Zapadu je plan primljen sa simpatijama. U samom Beogradu, dočekan je na nož.

Razmena "svi za sve" i optužbe za izdaju

Panićev najznačajniji humanitarni potez bila je razmena zarobljenika u Nemetinu kod Osijeka, 14. avgusta 1992, dogovorena nedelju dana ranije u Budimpešti sa hrvatskim premijerom Franjom Gregurićem. Tog dana je iz logora u Sremskoj Mitrovici, Stajićevu i drugih mesta pušteno 714 logoraša – najvećim delom vukovarskih branitelja i civila zarobljenih posle pada Vukovara – dok je hrvatska strana zauzvrat oslobodila oko 400 zarobljenika.

Vojni vrh je razmeni oštro prigovarao, navodeći da premijer, ujedno i ministar odbrane, Milan Panić, na taj način oslobađa i osobe koje bi trebalo procesuirati za ratne zločine, poput doktorke Vesne Bosanac, direktorke vukovarske bolnice osumnjičene za nehumano postupanje prema srpskim civilima i ranjenim pripadnicima JNA. Prilikom same razmene u Nemetinu, vojni vrh je nastojao da opstruiše proces, navodeći činjenicu da Milan Panić oslobađa "ratne zločince" u zamenu za "obične srpske civile". I to je bilo tačno. Hrvatska strana listom je "prikupljala" civile srpske nacionalnosti po Hrvatskoj, pretvarajući ih u korpus za razmenu.

Premijer Panić je, uprkos protivljenju Generalštaba, ostao pri odluci da se razmena sprovede po principu "svi za sve", koju je i sproveo sa svojim saveznim organima. Državni mediji pod kontrolom SPS-a i njihovi koalicioni partneri i saigrači na tadašnjoj političkoj sceni, odmah su ga proglasili "američkim špijunom" i "stranim plaćenikom".

Kraj kratke, ali burne epizode

Već u septembru 1992. pokrenuta je prva inicijativa za izglasavanje nepoverenja Panićevoj vladi – privremeno ga je spasio Ćosić, zapretivši sopstvenom ostavkom. Ipak, sukob sa Miloševićem bio je nepopravljiv. Na vanrednim predsedničkim izborima 20. decembra 1992, uz podršku koalicije DEPOS i samog Ćosića, Panić je izašao na crtu Miloševiću – uprkos medijskoj blokadi RTS-a i izbornim pravilima menjanim neposredno pred glasanje, čak i sa osporavanjem njegovog prava glasa zbog navodno nedovoljno dugog boravka u zemlji.

Milošević je pobedio sa oko 56 odsto, Panić je osvojio čak 32 odsto, odnosno oko 1,5 miliona glasova, dok je opozicija izbore proglasila neregularnim, a sam izborni proces nedemokratskim i neravnopravnim. Svega devet dana kasnije, 29. decembra 1992, Savezna skupština je konačno izglasala nepoverenje Panićevoj vladi, čime je njegova kratka politička epizoda u Beogradu i zvanično okončana.

Panićeva priča ostaje jedna od onih istorijskih "šta bi bilo kad bi bilo" epizoda balkanske politike devedesetih – čovek doveden da posluži kao poslušna karika ka Zapadu, koji je umesto toga pokušao da ponudi stvaran izlaz iz rata i sankcija. Međutim, njegov pozivalac i domaćin, zabrinut rastućom popularnošću pridošlice iz SAD, ugušio je njegovu novu, političku karijeru, i pre nego što je njegova ideja stigla da se ogleda u praksi. Ipak, postigao je nešto krupno. Na sastanku sa Bilom Klintonom do koga je došao kao bivši premijer SRJ i uz pomoć svojih poslovnih veza, predložio je sazivanje konferencije za mir na Balkanu - ali izvan Evrope, ukoliko se zaista želi mir. Predložio je Kemp Dejvid. Klinton je odbio tu lokaciju, ali je samo godinu dana kasnije usledio čuveni Dejton. Milan Panić je iza sebe ostavio suprugu Aleksandru, petoro dece, unuke i praunuke – kao i pitanje koje istoričari verovatno nikada neće do kraja rešiti: koliko bi drugačiji bio tok rata da je Panićev plan dobio šansu koju mu Beograd nikada nije dao.

Komentar možete ostaviti ispod teksta u delu za komentarisanje. Izbor korisničkog imena je slobodan, a anonimnost zagarantovana. Molimo vas da prethodno pročitate našu politiku privatnosti i pravila korišćenja. Komentarisanje je slobodno i poželjno. Ovo je i forum i mesto gde slobodno možete izneti svoj stav i uporediti ga sa stavovima drugih čitalaca portala.