Predsednik Nove demokratske stranke Srbije Miloš Jovanović izjavio je da je poziv na saslušanje, koji je dobio zbog incidenta u Narodnoj skupštini 4. marta prošle godine, „jeftin politički progon neistomišljenika“. Kako je naveo, poziv mu je upućen iz Službe za suzbijanje kriminala radi davanja obaveštenja o događajima tokom te sednice.

Incident iz marta: napuštanje klupa i pirotehnika u sali

Na pomenutoj sednici došlo je do prekida rada parlamenta nakon što su poslanici dela opozicije napustili svoje klupe, a u sali su aktivirana pirotehnička sredstva. Jovanović tvrdi da je postupanje policije motivisano političkim razlozima.

„Nemam dilemu da se radi o bednom i jeftinom političkom progonu. Zna se sa kakvim režimom imamo posla — nisam ni prvi ni poslednji. Nažalost, neki su ljudi izgubili glave, ni krivi ni dužni, zbog korupcije i bahatosti tog režima“, rekao je Jovanović ispred Palate Srbije.

Optužbe na račun vlasti i pravosuđa

Jovanović je ocenio da Srbija „više nije pravna država“, navodeći da bi, kako kaže, „u suprotnom pripadnici Srpske napredne stranke trebalo da budu u prostorijama Službe za suzbijanje kriminala“.

On je ponovio ranije iznete optužbe na račun predsednika Srbije, tvrdeći da je Aleksandar Vučić „počinio krivično delo prihvatanjem francusko-nemačkog plana“ i da je „podstrekivao nasilje nad građanima“.

Dodao je da se neće pozvati na poslanički imunitet jer „nema šta da krije“.

„Pretpostavljam da su čekali da me pozovu tek sada, da se stvar malo slegne, da se bes građana manje manifestuje na ulicama. Verovatno Vučić misli da sada može da pokrene neku vrstu represije“, rekao je Jovanović.

Novi DSS izlazi na izbore

Lider Novog DSS-a najavio je da će stranka na predstojeće izbore izaći kao „autentična desnica“, ali i da će sarađivati sa drugim opozicionim akterima jer, kako je naveo, „drugačije ne može da se smeni vlast“. Tom prilikom nije se osvrnuo na pitanje eventualne promene izbornih preduslova.

Opozicija koja kritikuje institucije – a u njima učestvuje

Određeni nivo kontroverze predstavlja uloga čitave opozicije u srpskom parlamentarnom životu, posebno imajući u vidu da opozicija sebe u javnom diskursu često predstavlja kao žrtvu „zarobljenih institucija“, dok istovremeno aktivno učestvuje u radu tih istih institucija – dajući potpuni legitimitet procesima koje kritikuju.

Takvo ponašanje mnogi ocenjuju kao licemerno: institucije se proglašavaju nelegitimnim i nedemokratskim, dok se njihove blagodeti istovremeno maksimalno koriste za sopstvenu dobit. Na tragu te činjenice, vlast ne štedi svoju opoziciju, ali je ne štede ni pojedine javne ličnosti. Takođe, ni studenti opoziciju ne vide kao deo bilo kakvog racionalnog rešenja za evidentnu krizu u srpskom društvu, dok pojedini politički analitičari ukazuju i na štetnost takvog postupanja u delu političke scene koji sebe smatra opozicijom.