Tramp je javno sanjao svoju Nobelovu nagradu za mir. Poveden svojevremenim Obaminim bezrazložno avansnim poklonom iz Osla 2009.godine (zanimljivost, po odluci samog /Šveđanina/ Nobela, Oslo dodeljuje isključivo nagradu za mir), ponadao se da je to moguće i u njegovom slučaju. A Obamino predsednikovanje obeležile su brojne nevine žrtve, za isti trenutak vremena kao i u slučaju Trampa (obojica su stupili na dužnost u januaru, dok se Nobel deli u oktobru), nažalost, indirektno Trampove žrtve postale su i veće i daleko brutalnije, poput genocida u Gazi. No, još ništa nije izgubljeno, jer za Nobela za mir se treba izboriti.

Tramp je ipak „dobio“ svoju nagradu

I dok amaričke trupe ubijaju na desetine venecuelanskih ribara u vodama Karipskog mora, optužujući ih da su delovi narko kartela, a zašta sve češće optužuju i samog Madura, dotle ovogodišnji dobitnik ove nekada prestižne nagrade, veneceulanska opozicionarka i stalni gost američkog predsedničkog kabineta, Marija Mačado – svoju nagradu „posvećuje venecuelanskom narodu i predsedniku Donaldu Trampu“. Za to vreme, svojevrsni staratelj Trampa, takođe državni sekretat, poput Blinkena (a prehodno instaliranog staratelja iz duboke države, samo tada nad Bajdenom), Marko Rubio, izjavljuje da je Maduro neko ko beži od američke pravde i da je u pitanju diktator. To možda i nije sporno, ali jeste slika ubijenog Gadafija koju je upravo Rubio pre 6 godina, dok je bio senator, objavio na Tviteru kao svojevrsnu poruku Maduru. Danas Rubio odlučuje o mnogo čemu, pa i o tome da li Tramp sme ili ne sme da se sa svojim ruskim kolegom na Aljasci, sastane u četiri oka.

Poslednjih nedelja sa američke strane intenzivirala se retorika u vezi sa ispraznim i u suštini dokazima nepotkrepljenim tvrdnjama o venecuelanskoj drogi. Ispada da su kolosi iz Meksika i Kolumbije pali na niske grane, ili je tamošnja narko privreda totalno presušila. Slušajući donedavno Trampa i njegove sekretarice, a to su kao i u ruskom ili u našem slučaju, redom svi zahvalni ministri koji ne propuštaju da istaknu značaj, veličinu, mudre odluke i zapanjujuću pamet svojih predsedničkih idola, i to u svakoj (najdalje) drugoj rečenici –  Amerika kao da se sprema za još jednu agresiju. 14.000 vojnika trenutno „letuje“ u tom regionu, čak je i najveći svetski i američki nosač aviona, „Ford“, na putu ka tamošnjim toplijim morima.

Maduro više ne vredi samo 25, već sada i svih 50 miliona $

Odrasli smo uz kaubojske filmove u kojima je barem u nekoj sceni na ulazu u „salun“ visio crtež sa nekom facom na poternici i iznosom nagrade ispod. Američka administracija je obznanila najsvežiju cifru za Madurovu glavu, a to je tako normalno u međunarodnim odnosima. Posebno ako ležiš na nafti. Istine radi, ni 25 miliona nije bilo malo, ali izgleda da danas poprilično militarizovano ustrojena Venecuela i tamošnji vojni vrh, i ne haju za toliki novac. Ali haju za ruskim naoružanjem.

Rusija i Kina obećavaju pomoć?

Maduro se pismeno obatio Rusiji i Putinu lično za pomoć, a slično je učinio i kada je u pitanju Kina. Za razliku od Rusije koja deli političku i vojnu bliskost sa Venecuelom, Kina ima i motiv više. Od 2007. godine do danas, Kina je što investiciono, a što u kreditima, investirala u Venecuelu preko 60 milijardi $. U ovom trenutku, Kineska potraživanja iznose blizu 20 milijardi $ i svako ugrožavanje Venecuelanske bezbednosti direktno ugožava i važne kineske interese. Međutim, na ko zna koji po redu Trampov salto mortale u njegovim izjavama, poput one od pre nekoliko dana da SAD ipak nemaju u planu vojnu intervenciju u cilju svrgavanja Madura, možda je pre uticalo nešto drugo.

Simbolično, baš na Putinov rođendan, 7.oktobra, Maduro je u Karakasu potisao sa Rusijom nešto ranije ratifikovan sporazum o desetogodišnjem strateškom partnerstvu, a koji je na snagu stupio praktično odmah, odnosno sutradan, 8.oktobra. Iako se ne zna tačan sadržaj tog sporazuma, kao ni njegova suština, sasvim je sigurno da sadrži i odredbe o određenoj vrsti vojne saradnje. Uostalom, i sada se u Venecueli nalaze ruski vojni instruktori i stručnjaci najrazličitijih profila, a samu osnovicu naoružanja Venecuele čini upravo ruska vojna tehnika.

I Tusli Gabard se oglasila iz Bahreina

Direktor Nacionalne obaveštajne službe SAD (DNI), Tulsi Gabard, gotovo istovremeno sa Trampom, oglasila se sa bezbednosnog forma u Bahreinu, izajvljujući da je vreme američkih promena režima po svetu, pod predsednikom Trampom – završeno. A da li će tako zaista i biti, ili će se ponoviti ono kada je Tramp izjavljivao da još nije doneo odluku o napadu na iranski nuklerani program, i to upravo u trenutku dok su američki bombarderi istovarivali svoj smrtonosni teret iznad Irana, ostaje da se vidi.

Foto: AP/John McDonnell

Jedno je sigurno. Poslednje što Trampu treba nakon genocida u Gazi kome su i on lično i administracija SAD u celini  najdirektnije doprineli, jeste novi frontalni i dugotrajni vojni sukob. Sa druge strane, upućivanje nosača aviona i 14.000 vojnika u region, neće imati poseban značaj za promenu režima, ukoliko je u pitanju puka demonstracija sile i provođenje pritiska, bez namere za neku vrstu konkretne akcije.

Međutim, ovde i nije toliko pitanje nešto više od 120.000 venecuelanskih vojnika, niti 100 borbenih aviona od kojih je jedva polovina suštininski operativna, dakle, sveukupno manje nego što se nalazi na samo 1 američkom nosaču aviona koji je i upućen u te vode, već su u pitanju pomenuti interesi i RF i NR Kine. Ali, i pogledi svetske zajednice. Jer ako dižeš galamu oko Ukrajine i pozivaš se na njen suverenitet, onda bi se takvi dvostruki aršini, ukoliko bi se i ostvario napad na Venecuelu, sasvim sigurno najdirektnije obili o glavu SAD. Posebno u situaciji kada SAD više ne predstavljaju apsolutno dominantnu, još i manje, jedinu planetarnu silu, kao što je to bio slučaj do pre samo 10 godina.