Ruski vojni satelit poznat kao Luch/Olymp — koji je godinama bio pod lupom zapadnih analitičara zbog sumnji da služi za orbitalno “špijuniranje” — izgleda da se raspao u svemiru, i to u zoni koja je ključna za globalne komunikacije.

Planeta Zemlja

Neočekivana fragmentacija bivšeg vojnog satelita otvara nova pitanja o bezbednosti najvrednije zone oko Zemlje

Prema podacima sa zemaljskih teleskopa i sistema za praćenje objekata u orbiti, satelit je primećen kako se okreće i raspada, dok su u njegovoj blizini uočeni novi fragmenti.

Događaj se desio mesecima nakon što je letelica zvanično povučena iz upotrebe.

Šta je bio Luch/Olymp i zašto je bio kontroverzan

Satelit je lansiran 2014. godine i tokom aktivne službe više puta je manevrisao blizu drugih satelita u geostacionarnoj orbiti (GEO) — pojasu na oko 36.000 kilometara iznad ekvatora gde se nalaze najvažniji komunikacioni i vojni sistemi.
Takvo “približavanje” tuđim satelitima tehnički je dozvoljeno, ali se u praksi smatra oblikom svemirskog izviđanja. Zapadne zemlje su godinama izražavale zabrinutost zbog njegovog ponašanja u orbiti.
U oktobru 2025. satelit je deaktiviran i premešten u tzv. graveyard orbitu — višu orbitu namenjenu starim satelitima koji više nisu operativni.

Šta je „graveyard orbit“ i zašto je važna

Kada satelit u geostacionarnoj orbiti završi radni vek, operateri ga podignu nekoliko stotina kilometara više. Ta zona se naziva „grobljanska orbita“.
Cilj je jednostavan: da stari sateliti ne ometaju aktivne i da se smanji rizik od sudara u glavnoj GEO zoni.
Međutim, postoji veliki problem — na tim visinama nema atmosfere koja bi usporila ili “očistila” krhotine. Sve što se raspadne može da ostane u orbiti desetinama ili stotinama godina.

Međunarodna svemirska stanica

Zašto se satelit raspao?

Tačan uzrok još nije zvanično potvrđen, ali prema rečima astrofizičara zapravo postoje samo dve realne mogućnosti: udar svemirskog otpada i unutrašnji kvar ili eksplozija.
Ako je satelit pogodio neki manji komad otpada, to znači da je okruženje u GEO i graveyard zoni zagađenije nego što se mislilo. To je ujedno i scenario koji zabrinjava, jer bi mogao ukazivati na lančani rast rizika od budućih sudara.
Pre povlačenja satelita iz upotrebe standardna procedura nalaže pražnjenje goriva i deaktivaciju baterija (tzv. pasivizacija). Ako to nije urađeno pravilno, preostala energija mogla je dovesti do raspada. Ipak, stručnjaci smatraju da je to manje verovatno.

Zašto je GEO orbita strateški najvažnija u svemiru

Geostacionarna orbita je jedinstvena: sateliti u njoj kruže istom brzinom kao i Zemlja, pa “stoje” iznad iste tačke planete. Zato su idealni za: TV i radio prenose, internet i međunarodne komunikacije, za meteorološke satelite, kao i vojne komunikacije i nadzor.
A jedan ozbiljan lanac sudara u toj zoni mogao bi dugoročno značajno ugroziti globalne komunikacije.

Koliko uopšte ima satelita u orbiti?

Broj satelita naglo raste poslednjih godina: u orbiti je danas više od 9.000 aktivnih satelita
Ukupan broj svih objekata koje pratimo (aktivni + neaktivni + krhotine veće od 10 cm) prelazi 30.000.
Milioni manjih fragmenata su premali da bi se pratili, ali i dalje mogu da oštete letelice.

Iako se većina novih satelita nalazi u niskoj orbiti (LEO), GEO ostaje apsolutno najvredniji i najosetljiviji pojas.
Tri vodeće svemirske sile po broju i vrsti satelita jesu SAD, NR Kina i Ruska Federacija. SAD vode po broju satelita, zahvaljujući komercijalnim megakonstelacijama, kao i vojnim sistemima i civilnim programima.

Kina ubrzano širi svoju mrežu komunikacionih, navigacionih i vojnih satelita u okviru snažnog državnog  svemirskog programa. Iako Rusija ima manji broj satelita nego SAD i Kina, zadržava snažan vojni i strateški fokus, posebno u GEO zoni, a koji se i povećava „zahvaljući“ ratnim potreba nakon otpočinjanja sukoba u Ukrajini.

Daleko od očiju javnosti odvija se tiha trka u geostacionarnoj orbiti

Poslednjih godina raste broj tzv. “inspektor” satelita — letelica sposobnih da manevrišu blizu drugih objekata. Takve misije zvanično se pravdaju tehničkim pregledima, ali imaju i očigledan vojno-obaveštajni značaj.
Raspad jednog takvog satelita sada dodaje i novu dimenziju: ne samo da države nadgledaju jedna drugu iz svemira, već iza sebe ostavljaju i krajnje opasan otpad, a da broj postavljanih novih satelita zapravo i nije limitiran.

Naime, ne postoji bilo kakvo međunarodno ograničenje kada je u pitanju broj ili vrsta satelita, niti sporazum koji bi suštinski ograničio moć satelitskih sila koje poseduju i permanentno uvećavaju stratešku prednost nad ostatkom sveta, kako vojnu, tako i komercijalnu.

Na kraju i jedna zanimljivost. Na iznenađenje mnogih, pre nekoliko nedelja se i Crna Gora uključila u malobrojni klub zemalja koje su lansirale svoj satelit, o čemu sve detalje možete saznati – ovde.