U vremenu kada globalni medijski prostor funkcioniše kao produžena ruka geopolitičkih saveza, malo koji događaj tako plastično oslikava duboku podeljenost planete kao medijska slika šestodnevne sahrane ajatolaha Alija Hamneija. Dok se u Teheranu odvija logistički epski i emotivno nabijen oproštaj od vrhovnog vođe, svetska javnost ne svedoči samo jednom pogrebnom protokolu, već dvema potpuno paralelnim stvarnostima.

Zapadni medijski konglomerati i glasila Globalnog juga (nekadašni "Treći svet", odnosno zemlje u razvoju, nevezano za geografsku poziciju, gde je većina zapravo na severnoj polulopti) konstruišu dva dijametralno suprotna narativa, pri čemu jedni u istim kadrovima vide fasadu poljuljanog režima pred kolapsom, dok drugi prepoznaju istorijski trijumf otpora i rađanje novog multipolarnog poretka.

Zapadna optika: Narativ o sumnji, fasadi i unutrašnjim pukotinama

Izveštavanje vodećih zapadnih medija primarno je uokvireno skepticizmom i permanentnom potragom za unutrašnjim slabostima iranskog državnog aparata [NPR, Rojters]. U tekstovima i prilozima medija poput CNN-a i Rojtersa, milionska okupljanja u Teheranu retko se interpretiraju kao izraz spontane narodne tuge [NPR, Rojters]. Umesto toga, akcenat se stavlja na državni inženjering, besplatnu distribuciju hrane, organizovani prevoz i administrativne pritiske na javni sektor kako bi se masovnost veštački obezbedila [Rojters].

Zapadni dopisnici i analitičari fokusiraju se na činjenicu da se sahrana organizuje tek nekoliko meseci nakon vazdušnih udara u februaru, interpretirajući to odlaganje kao dokaz duboke paralize i panike koja je vladala u Teheranu pre nego što je postignut sporazum o prekidu vatre — potpuno zanemarujući činjenicu da se nigde u svetu ne bi organizovale ovako masovne ceremonije dok nad glavama okupljenih lete rakete ili neprijateljski borbeni avioni. Istovremeno, sasvim drugačiju prizmu koriste kada se posmatraju neodržani ukrajinski predsednički izbori. Naime, u tom slučaju potpuno im je logično što ih nema.

Koliko su masovni bili protesti i ko su dominatni učesnici

Foto: Mahmad Ali Jalali

Posebno mesto u zapadnom narativu zauzima insistiranje na unutrašnjim podelama iranskog društva. Čitaocima se redovno osvežava pamćenje na masovne antivladine proteste koji su potresali Iran pre izbijanja sukoba, sa tezom da iza crnine na ulicama buja duboko nezadovoljstvo koje je trenutno potisnuto ratnom represijom. Tom prlikom se zanemaruju činjenice o stvarnoj "masovnosti", ali još i više o područjima dominatno nastanjenim Kurdima.

Takođe, medijska pažnja je gotovo opsesivno usmerena na odsustvo novog vrhovnog vođe, Modžtabe Hamneija, iz javnosti, što zapadni mediji koriste kao ključni argument za spekulacije o njegovoj fizičkoj nesposobnosti ili unutrašnjoj borbi za vlast unutar teokratske elite. Iz ove perspektive, ceremonija je prikazana kao pažljivo režirana koreografija koja ima za cilj da prikrije geopolitičku ranjivost zemlje koja je pretrpela direktan udarac u sam vrh komandnog lanca. Mudžtaba kao da nema pravo na rehabilitaciju, i, čini se, kao da zapadni mediji trče pred rudu. Ali, stvarni vladari medija najčešće nisu biznismeni, već moć države i njene poluge. Da to nije tako, ni orkestriranje ne bi bilo unisono.

Glas Globalnog juga: Manifestacija prkosa, legitimiteta i savezništva

Foto: Mahmad Ali Jalali

Potpuno drugačiju sliku nude azijski, bliskoistočni i latinoamerički mediji, predvođeni mrežama kao što su Al Džazira, CGTN i agencije sa prostora BRIKS-a. Za tri četvrtine sveta, dešavanja u Teheranu nisu priča o slabosti, već monumentalna demonstracija preživljavanja i legitimiteta. Bliskoistočni mediji izveštavaju o atmosferi svesnog mučeništva i nacionalnog ponosa, gde se smrt vođe ne posmatra kao poraz, već kao katalizator koji je ujedinio iransko društvo naspram spoljne agresije.

Umesto preispitivanja organizacije, mediji na Globalnom jugu prenose kadrove masovnog ritualnog žaljenja kao autentični izraz prkosa, ističući da su zapadni napadi postigli kontraefekat i cementirali podršku Islamskoj Republici među običnim narodom.

Diplomatski segment sahrane u ovim izveštajima ima težinu geopolitičkog trijumfa. Dok Zapad ističe izolaciju Irana kroz odsustvo svojih lidera, istočni i arapski mediji fokusiraju se na prisustvo delegacija iz preko stotinu zemalja sveta. Azijski analitičari u tome vide jasan signal da je arhitektura zapadnih sankcija i izolacije doživela krah.

Posebna pažnja posvećuje se dolasku visokih predstavnika Saudijske Arabije, što regionalni mediji tumače kao epohalan pomak u bliskoistočnoj diplomatiji i dokaz da su arapski susedi prepoznali Iran kao trajnu i stabilnu regionalnu silu sa kojom se mora graditi zajednička budućnost, bez obzira na američke interese.

Prenos tela kroz Irak i slika regionalne osovine

Geografska ruta sahrane, koja uključuje prenos tela u šiitske svete gradove Nadžaf i Karbalu, predstavlja još jednu tačku dubokog medijskog razmimoilaženja. Zapadni analitičari u ovom potezu vide rizičan politički teatar i pokušaj Teherana da izvrši ideološki pritisak na Irak, podgrevajući strahove od daljeg širenja iranskog uticaja i destabilizacije krhke iračke države.

Zapadni izveštaji često naglašavaju bezbednosne pretnje i mogućnost izbijanja sukoba između proiranskih frakcija i nacionalističkih struja unutar samog Iraka tokom prolaska procesije. Možda će i biti u pravu. Ako ih pokrenu.

Nasuprot tome, bliskoistočni i azijski mediji ovaj korak opisuju kao trijumfalni defile „Osovine otpora" i potvrdu neraskidivog duhovnog i političkog jedinstva dve susedne države. Regionalna štampa stavlja akcenat na zvanične izjave iračkih zvaničnika i masovne pripreme tamošnjeg stanovništva za doček sanduka, predstavljajući događaj kao istorijsko pomirenje i ujedinjenje naroda koji su nekada ratovali, a danas dele zajedničku sudbinu i otpor prema zapadnom intervencionizmu.

I ne samo to, državni vrh Iraka doputovao je u Teheran.

Ekonomska pobeda kao medijski podtekst

Na kraju, dok zapadni ekonomski komentatori analiziraju dugoročnu štetu koju je iranska infrastruktura pretrpela tokom rata, mediji izvan zapadne sfere, poput indijskih i kineskih poslovnih glasila, fokusiraju se na krajnji ishod sukoba koji je prethodio sahrani [FinancialExpress].

Za ovaj deo sveta, činjenica da se sahrana odvija u uslovima izdejstvovanog prekida vatre predstavlja potvrdu vojne i ekonomske pobede Teherana. Ističe se da je iranska strategija kontrole nad Ormuzom i udara na strateške tačke primorala Vašington na ustupke, što je rezultiralo najavljenim odmrzavanjem dela iranskih sredstava.

Izveštavanje medija sa Globalnog juga stoga postavlja sahranu i u kontekst novog ekonomskog poretka, gde Iran iz sukoba izlazi finansijski čak i stabilniji, ali i integrisaniji u tokove BRIKS-a, dok zapadni narativ ostaje zarobljen u okvirima očekivanih analiza o autoritarnom režimu koji odbrojava svoje poslednje dane, pritom potpuno zaboravljajući na zapadne višedecenijske partnere oličene u — zalivskim monarhijama.