Energetsko srce Evroazije

Iran je jedna od retkih država sveta u kojoj se na jednom mestu spajaju ogromni energetski resursi, ključni pomorski putevi i strateške kopnene transportne rute. Upravo zbog toga ova država već decenijama predstavlja možda i najvažniju centralnu tačku globalne geopolitike u kojoj se ukrštaju neposredni interesi Rusije, Kine, ali i SAD kao zainteresovane strane čiji je cilj potpuno ometanje, pa i onemogućavanje jačanja dve suparničke sile.

Razvoj temeljnih odnosa između Irana, Rusije i Kine i njihovo eventualno duboko inkorporiranje u razvoj Islamske Republike ― stvorilo bi savez čija bi projekcija i uticaj u potpunosti deplasirala planetarnu moć SAD.

Iran bi u tom slučaju postao neuporedivo najmoćniji ekonomski i vojni igrač na čitavom Bliskom istoku, ali bi preko njega neposredni uticaj Rusije i Kine u potpunosti razorio koncept koji nastoje da sprovodu SAD: obuzdavanje, neposredno slabljenje i iscrpljivanje Rusije, obuzdavanje rasta i širenje NR Kine, uz istovremeno zaustavljanje već uveliko započetog procesa dedolarizacije svetske privrede, o čemu više možete saznati ― ovde , kao i ovde.

Sprečavanje razaranja petrodolara ― ključni je segment američkog koncepta ekonomske i geopolitičke moći.

Prema procenama međunarodnih energetskih agencija, Iran raspolaže sa oko 155 do 160 milijardi barela potvrđenih rezervi nafte, čime se svrstava među tri do četiri najveće naftne sile sveta. Istovremeno, sa približno 34 biliona kubnih metara prirodnog gasa, Iran poseduje druge najveće gasne rezerve na planeti, odmah posle Rusije. Samo gasno polje South Pars, koje Iran deli sa Katarom u Persijskom zalivu, smatra se najvećim gasnim poljem na planeti i predstavlja ključni energetski resurs čitavog regiona.

Kombinacija ogromnih rezervi nafte i gasa sa geografskim položajem između Centralne Azije, Kavkaza, Bliskog istoka i Indijskog okeana ― pretvorila je Iran u najvažniju energetsku, ali i geopolitičku raskrsnicu planete.

Raspored stalnih baza SAD u i oko Persijskog zaliva, kao i dodatnih vojnih snaga sa kojima se vrši agresija na Islamsku Republiku Iran

Ormuski moreuz – ventil svetske energije

Strateški značaj Irana dodatno je naglašen njegovom kontrolom severne obale Ormuskog moreuza, uskog pomorskog prolaza koji povezuje Persijski zaliv sa Indijskim okeanom. Kroz ovaj relativno mali morski koridor prolazi oko petine ukupne svetske trgovine naftom.

To znači da stabilnost ili nestabilnost Irana, ali i njegov politički stav, ima direktne posledice po globalna tržišta energije, kao i na sve naftom bogate monarhije u okruženju. Svaka ozbiljna politička ili vojna kriza u regionu momentalno utiče na cene nafte i na sigurnost snabdevanja za industrijske ekonomije Azije, Evrope, ali i Severne Amerike.

Upravo zbog toga Persijski zaliv već decenijama predstavlja najosetljivije  geopolitičko područje sveta.

Pezeškijan i Đinping, Peking

Kineska strategija: energetski pragmatizam, finansijska dobit, ali i nacionalna bezbednost

Za Kinu, koja je danas najveći svetski uvoznik energije, stabilno snabdevanje naftom i gasom predstavlja pitanje dugoročne nacionalne bezbednosti. Upravo zbog toga je Peking poslednjih godina intenzivirao strateško partnerstvo i sa Iranom. Strategija koridora Pojas i put, položaj Irana u Persijskom zalivu i koridor od Centralne Azije ka Evropi, za NR Kinu predstavljaju zajednički imperativ daljeg strateškog razvoja njene rastuće moći. To je i bio kineski motiv da uprkos sankcijama i pretnjama SAD, Kina postane dominantan kupac iranske nafte.

Procene pokazuju da Kina uvozi približno 13 procenata svoje nafte upravo iz Irana, dok gotovo 90 procenata ukupnog iranskog izvoza nafte završava na kineskom tržištu, često preko posredničkih trgovinskih kanala i finansijskih aranžmana prilagođenih međunarodnim sankcijama.

Ali i ne samo to, već i niža cena i do 20 dolara po barelu za kineskog kupca. Uprošćeno, Kina zbog toga što je Iran prinuđen (slično Rusiji) da naftu prodaje ispod cene ― godišnje štedi blizu 10 milijardi dolara. Kada se tome pridoda i nafta po sniženoj ceni iz Rusije, i to u dvostruko većoj količini od one koju nabavlja u Iranu ― kineska privreda može samo da se zahvaljuje spletu okolnosti, ali posebno SAD-u.

Šta reći tek za sniženu cenu gasa iz Rusije koji oplemenjuje kinesku privredu omogućavajući joj jeftiniju proizvodnju, time i bolji plasman na svetsko tržište.

Si Đinping i saudijski premijer i ministar odbrane Muhamed bin Salman

Na koji način Kina sarađuje sa Zalivom i čime se rukovodi

U martu 2021. godine Kina i Iran potpisali su 25-godišnji sporazum o strateškoj saradnji koji, prema brojnim analizama, može dostići ukupnu vrednost od oko 400 milijardi dolara investicija tokom narednih decenija. Sporazum predviđa modernizaciju iranske naftne i gasne industrije, izgradnju železničkih i logističkih koridora, razvoj luka i digitalne infrastrukture, kao i širenje trgovinskih veza između dve zemlje.

Za Kinu Iran predstavlja najvažniju kariku u širem planu povezivanja Evroazije kroz infrastrukturne projekte i trgovinske rute koje povezuju Aziju, Bliski istok i Evropu. Međutim, kineska strategija u regionu zasniva se na diverzifikaciji partnera, a ne na oslanjanju na samo jednu državu, bez obzira na ključnu, nezaobilaznu geografsku poziciju. I ne samo diverzifikacija dobavljača, već kineski novac traži stabilne bankarske sisteme oslobođene sankcija time i lakše međunarodne transakcije, kao i otvorene luke i finansijske centre poput Dubaija.

Zbog toga je Peking paralelno i značajno produbio saradnju i sa drugim državama Persijskog zaliva, posebno sa Saudijskom Arabijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Saudijska Arabija je poslednjih godina postala jedan od najvećih dobavljača nafte kineskoj ekonomiji, dok trgovinska razmena između dve zemlje premašuje sto milijardi dolara godišnje. Istovremeno, kineske kompanije investirale su desetine milijardi dolara u infrastrukturne projekte u Saudijskoj Arabiji, dok su Dubai i Abu Dabi postali ključni logistički i finansijski centri kineskog poslovanja u regionu.

Kao i u slučaju Irana, Kina je danas najveći kupac saudijske nafte, a značajne količine uvozi i iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, Katara i Iraka. Razlog je pragmatičan: Peking želi stabilno snabdevanje iz više izvora kako bi smanjio politički rizik.

Drugim rečima, Kina ne gradi savez protiv regiona — ona gradi mrežu energetskih osigurača.

Takva strategija pokazuje da Kina nastoji da obezbedi stabilno snabdevanje energijom kroz više partnerstava, balansirajući između Irana i arapskih monarhija.

Ruski i iranski predsednici, Putin i Pezeškijan

Rusko-iranska energetska i transportna osovina

Rusija i Iran poslednjih godina intenziviraju energetsku i infrastrukturnu saradnju. Nakon zaoštravanja odnosa Moskve sa zapadnim državama i uvođenja sankcija, saradnja između dve zemlje dobila je dodatni strateški značaj.

U julu 2022. godine ruski energetski gigant Gasprom potpisao je memorandum o saradnji sa iranskom nacionalnom naftnom kompanijom vredan oko 40 milijardi dolara. Sporazum predviđa razvoj gasnih polja, modernizaciju infrastrukture i potencijalnu saradnju u izvozu energenata.

Istovremeno se razvija i veliki transportni projekat poznat kao Međunarodni transportni koridor Sever–Jug. Ovaj infrastrukturni sistem povezuje ruske luke na Baltiku i Kaspijskom moru sa Indijskim okeanom preko teritorije Irana. Nova ruta može skratiti transport robe između Rusije i Indije za gotovo četrdeset procenata u odnosu na tradicionalni put kroz Suecki kanal.

Za Rusiju, Iran je postao partner u nekoliko strateških projekata.

Prvi je gasna koordinacija na globalnom tržištu. Rusija i Iran zajedno kontrolišu gotovo polovinu svetskih rezervi prirodnog gasa, što otvara mogućnost dugoročne energetske saradnje i koordinacije izvoza.

Drugi je razvoj pomenutog Međunarodnog transportnog koridora Sever–Jug, koji povezuje Rusiju sa Indijskim okeanom preko Kaspijskog mora i Irana. Ovaj koridor može doneti ogromnu dobit Rusiji, time i doprineti snažnom jačanju njene vojne moć. Treći element je politički. Rusija i Iran su tokom poslednjih godina razvili snažno partnerstvo u Siriji i drugim regionalnim pitanjima.

U takvom okruženju Iran postaje strateška tačka ruske evroazijske strategije ― ali i nastojanja SAD da definitivno poruši figure na toj tabli.

Kuda i kako dalje, EU lideri i Starmer

Evropski interes i potraga za novim izvorima energije

Evropa ima poseban interes u energetskom potencijalu Irana, ali i regiona. Nakon energetske krize i smanjenja uvoza ruskog gasa posle 2022. godine pod uticajem SAD ― evropske države počele su intenzivnije da traže nove izvore snabdevanja energijom.

U tom kontekstu, ogromne rezerve iranskog prirodnog gasa često se posmatraju kao potencijalni dugoročni izvor energije za evropsko tržište. Još tokom dvehiljaditih godina razmatrani su projekti gasovoda koji bi povezivali Iran sa Evropom preko Turske. Međutim, političke tenzije, kolosalan negativan uticaj SAD, sankcije i nedostatak investicija sprečili su realizaciju tih planova. Evropa traži nove izvore energije, ali jedan od najvećih potencijalnih dobavljača, Iran, tako ostaje zatvoren političkim barijerama.

Ipak, u dugoročnim energetskim strategijama Evrope Iran se i dalje povremeno pominje kao potencijalni izvor gasa koji bi mogao doprineti diversifikaciji snabdevanja. Međutim, najveći problem za EU nije Iran, već njihov prekookeanski partner – o čemu sve možete saznati upravo ― ovde. EU je tako postala talac svog glavnog saveznika.

Nedavni protesti u Iranu, Teheran

Iran kao čvor globalne geopolitike

Iran nije samo regionalna sila Bliskog istoka. On je najvažnija tačaka globalnog energetskog sistema, država sa ogromnim rezervama nafte i gasa i zemlja koja kontroliše jedan od najvažnijih prolaza svetske trgovine energijom, istovremeno sa kopnenom pozicijom koja preseca globalne interese svake od zainteresovanih sila ponaosob.

Upravo zbog toga sudbina Irana i njegovo geopolitičko pozicioniranje ima posledice daleko izvan granica Bliskog istoka. Ko kontroliše Iran, kontroliše globalnu moć.

Promena političkog kursa u Teheranu značila bi mnogo više od promene jedne vlade. To bi značilo preusmeravanje i ovladavanje nad ogromnim energetskim rezervama za decenije koje dolaze, prekid kineskih infrastrukturnih projekata i destabilizacija kineskog geostrateškog razvoja, značajno usporavanje, pa možda i potpuno ograničavanje kineske moći, slabljenje rusko-iranske energetske saradnje i posebno „klinovanje“ u ruski geostrateški i vojnostrateški prostor, na kraju i redefinisanje energetskih tokova prema Evropi u smislu potpunog ostavljanja EU u zavisnost prema SAD.

Agresija SAD uz pomoć Izraela pod izgovorom onemogućavanja razvoja nuklearnog programa Islamske Republike mogla bi imati relativnog opravdanja. Severna Koreja je dokazala da je propuštanje blagovremenog delovanja SAD, dovelo Vašington u poziciju flertovanja i druženja sa severnokorejskim liderom.

Projevrejski lobi u SAD i njegova duboka država u Vašingtonu, krenuli su opšti rat počevši od razaranja međunarodnog poretka, preko međunarodnog prava, do vlada suverenih država. Za tako nešto nepojmljivo, bila je potrebna i nepojmljiva administracija. A Trampova je upravo takva, bez pravog lidera, bez ijednog pravog i karijernog međunarodnog stručnjaka, bilo kog profila. Postalo je nepodnošljivo lako  gurnuti ih u rat. Uostalom, kako svaki slab američki predsednik dokazuje da je „jak“? Ide u rat.

Naravno, postojali su načini da se iranski nuklearni program reši mirnodopskim putem. Umesto toga, Iran je u pregovorima sa SAD prošao kao i Srbija u Rambujeu ― kada neko nešto hoće, nađe razlog. A SAD hoće da unište rusko-kinesku slagalicu na planetarnoj tabli. Otmica Madura i izbacivanje kineskog posedovanja u Panamskom kanalu, o čemu sve možete saznati upravo ― ovde, kao i  ― ovde, samo je nastavak geopolitičke igre započete sa Rusijom i Ukrajinom, ali i sa nečim daleko značajnijim od Ukrajine, što predstavlja drugu polovinu geostrateške slagalice nove „Trampove doktrine“ koja i nije započela juče ― o čemu sve možete saznati u nedelju 15. marta. Zato, ostanite uz nas i pratite nas i na društvenim mrežama.