Savet za ljudska prava Ujedinjenih nacija (UNHRC) je u petak, 23.januara – usvojio je rezoluciju kojom se osuđuje nasilno suzbijanje protesta u Iranu i produžava međunarodni nadzor nad stanjem ljudskih prava u toj zemlji. Bilo je to još jedno glasanje koje je iznova pokazalo duboke podele u međunarodnoj zajednici: 25 država glasalo je za, 7 protiv, dok je 14 bilo uzdržano.

UNHCR, Švajcarska

Šta je UNHRC i ko ga čini 2026?

UNHRC je glavno telo Ujedinjenih nacija zaduženo za praćenje, unapređenje i zaštitu ljudskih prava širom sveta.

Osnovan je 2006. godine kao naslednik Komisije za ljudska prava, sa ciljem da bude efikasniji, transparentniji i manje podložan političkim blokadama.

Sedište je u Ženevi, i broji 47 država sa  mandatom od tri godine, bez mogućnosti neposrednog reizbora nakon dva uzastopna mandata. Regionalna raspodela je sledeća: Afrika (13), Azija i Pacifik (13), Istočna Evropa (6), Latinska Amerika i Karibi (8), Zapadna Evropa i ostale države (7)

UNHRC održava redovne i vanredne sednice, a rezolucije se donose većinom glasova.

Šta sadrži usvojena rezolucija o Iranu?

Usvojena rezolucija osuđuje nasilno suzbijanje protesta u Iranu, koje UN opisuju kao „bez presedana“, produžava mandat međunarodne misije za utvrđivanje činjenica za još dve godine, produžava mandat specijalnog izvestioca za jednu godinu, poziva na istragu navodnih vansudskih pogubljenja, hapšenja, nestanaka i zloupotreba – i naglašava potrebu za transparentnošću, odgovornošću i pristupom međunarodnim posmatračima.

Protesti u Iranu izbili su krajem decembra zbog ekonomskih teškoća, a potom prerasli u šire antivladine demonstracije. Nezavisne procene govore i o hiljadama žrtava, a u našem drugom izveštaju o događanjima u Iranu objavljenom pre gotovo tri nedelje, detaljno smo razložili uzroke, moguće scenarije, kao i verovatan ishode krize. A taj izveštaj možete pronaći – ovde.

Teheran, protesti

Koji su dometi rezolucije?

Rezolucija UNHRC‑a nije pravno obavezujuća, ali ima određene političke posledice: jačanje međunarodnog pritiska na Iran, jer dokument formalizuje stav većine država da represija u Iranu jeste neprihvatljiva. Produženi međunarodni nadzor druga je posledica, a misija za utvrđivanje činjenica i specijalni izvestilac dobijaju novi mandat, što znači nastavak prikupljanja dokaza. Takođe, tu je i potencijalni uticaj na buduće procese, jer dokazi prikupljeni u okviru mandata – mogu biti korišćeni u međunarodnim forumima, uključujući specijalne procedure UN.

Politička poruka o podelama u svetu i kako je ko glasao

Rezultat glasanja samo je još jednom demonstrirao sve jasniju liniju razdvajanja između Zapada i manje-više svih ostalih.

Pored zapadnog „kompleta“ iz Evrope, odnosno iz EU, plus S.Makedonija i Albanija, ZA su glasale i neke južnoameričke zemlje poput Čilea, Kolumbije, Dominikanske republike i Ekvadora.

Međutim, one koje su bile uzdržane ili su bile protiv, po pravilu su zemlje izvan Evrope ili sa nedvosmisleno umanjenim uticajem SAD – Angola, Brazil, Burundi, Obala Slonovače, DR Kongo, Pakistan, Irak, Mauricijus, Kuvajt, Malavi, Kenija, Gambija, Etiopija, Egipat, Katar, Južna Afrika, Vijetnam i Tajland.

Ovo je nekada, u eri unipolarnog sveta pod dirigentskom palicom SAD – bilo gotovo nezamislivo. To sve ipak ne sprečava SAD da šalje nove pomorske armade u zonu Zaliva, kao neposrednu pretnju Iranu. Naravno, kopnena intervencija SAD je apsolutno isključena, čak i ona krajnje „simbolična“, poput otmice Madura. Upravo ta činjenica o apsolutnoj isključenosti upotrebe trupa na terenu – potvrđuje gubitak planetarne moći i istog takvog uticaja SAD.

Bez obzira na to, opcije raznoraznih (ali svakako ograničenih) vazdušnih udara po iranskoj teritoriji jesu mogući, prevashodno zbog primarne tehnološke i vazdušne nadmoći SAD, što nije slučaj i sa kopnenim snagama.