Ekonomski sunovrat kao okidač, ali ne i jedini uzrok

Protesti koji su izbili u Iranu krajem decembra predstavljaju još jedan u nizu talasa društvenog nezadovoljstva koji potresaju zemlju poslednjih godina. Iako su inicijalno pokrenuti naglim padom vrednosti iranske valute i rastom inflacije, ovi protesti ne mogu se svesti isključivo na ekonomski faktor. Oni su izraz dugotrajnog strukturnog problema – kombinacije sankcija, unutrašnjeg upravljanja, socijalnih nejednakosti i političke zatvorenosti sistema.

Posebnu pažnju privlače dešavanja u zapadnim provincijama, naročito u Ilamu, gde su u manjim gradovima poput Abdanana i Malekšahija demonstranti privremeno preuzeli kontrolu nad ulicama. Reč je o područjima sa većinskim kurdskim stanovništvom, koja su istorijski već bila osetljiva, kako zbog ekonomske zapostavljenosti, tako i zbog izraženog kontrolnog bezbednosnog pritiska centralnih vlasti.

Protestni marš u Teheranu

Obim protesta i bezbednosni odgovor države

Nemiri su se u kratkom roku proširili na većinu iranskih provincija, uključujući i Teheran, gde su zabeleženi sukobi na ključnim urbanim tačkama poput Velikog bazara.

Prema dostupnim podacima različitih organizacija, u protestima je stradalo nekoliko desetina ljudi, dok su hiljade uhapšene.

Tačne brojke ostaju nejasne, budući da iranske vlasti ne objavljuju kompletne podatke, dok se informacije iz inostranstva često oslanjaju na aktivističke mreže sa ograničenom mogućnošću verifikacije.

Zapadni diskurs je manje-više isti, njemu su izložene krajnje podložne aktivističke organizacije i pojedinci poreklom iz Irana, sada sa lokacijama na Zapadu planete, pa je objektivna procena njihovih izveštaja „sa terena“ upitna i to po više osnova. Ali, da se protesti svakako odvijaju, da državni represivni aparat reaguje, to je sasvim izvesno.

Bezbednosni aparat reagovao je standardnim metodama: upotrebom suzavca, masovnim hapšenjima i pojačanim prisustvom policije i paravojnih formacija. Istovremeno, vlasti insistiraju na razlici između „legitimnih socijalnih zahteva“ i onoga što nazivaju „izgredima“ i „spoljnim mešanjem“.

Ozan Kose/AFP

Sećanje na 2022. i strah režima od eskalacije

Aktuelni protesti ne mogu se posmatrati odvojeno od događaja iz 2022. godine, kada je smrt kurdske devojke Mahse Amini u pritvoru – izazvala najmasovniji ustanak u Islamskoj Republici u poslednjim decenijama.

Brutalno gušenje tih protesta ostavilo je dubok trag, kako u društvu, tako i u svesti vlasti, koje danas deluju znatno nervoznije i spremnije na preventivnu represiju.

Međunarodne organizacije za ljudska prava upozoravaju da bi represija mogla biti šira i intenzivnija nego tokom protesta 2022. godine, kada je, prema njihovim podacima, ubijeno više od 550 ljudi.

Upravo taj strah od ponavljanja nekontrolisane eskalacije objašnjava brzu i oštru reakciju bezbednosnih struktura, ali i izjave najviših zvaničnika da država „neće popustiti“.

Vođa Irana i verski poglavar, ajatolah Hamnei

Stabilizacija jeste moguća, ali bez celovitog legitimiteta

Kratkoročno posmatrano, iranska država ima dovoljno represivnih i institucionalnih kapaciteta da zadrži kontrolu i uguši proteste. Međutim, dugoročna perspektiva je znatno složenija.

Kombinacija ekonomske stagnacije, demografske strukture (mlado stanovništvo), regionalnih razlika i političke rigidnosti ukazuje na to da će se slični talasi nezadovoljstva ponavljati.

Iran se danas nalazi u paradoksalnoj situaciji: sistem je stabilan u smislu kontrole, ali sve slabiji u pogledu društvenog legitimiteta. Bez ozbiljnih ekonomskih reformi, smanjenja korupcije i redefinisanja odnosa između države i društva, protesti neće nestati – samo će menjati oblik, intenzitet i povod. Blizina vojnih baza SAD, kurdskih skupina na severozapadu zemlje, ali i uz iračko-iransku granicu (gde se uglavnom i odvijaju najveći protesti), značaj iranske nafte i gasa za svetsko tržište, a posebno za Kinu koja je uvoznik 90% iranskog izvoza nafte, kao i ekonomski i vojno-strateški interesi Rusije – dovoljni su da Iran bude interesna tačka br.1 vodećih sila današnjeg sveta.

U kontekstu najverovatnijeg onemogućavanja izvoza nafte iz Venecuele u Kinu, a nakon vojne intervencije SAD u toj zemlji – Iran dobija na značaju. Utoliko je nastojanje Trampove administracije i u vezi sa ovom državom – geopolitički krajnje neodrživo za Kinu.

Zato je i sveukupno pojednostavljeno predstavljanje događaja u Iranu ili kao „borbe za demokratiju“ ili „stranog zavereništva“, odraz nerazumevanja realnosti na terenu. Istina je, kao i obično, znatno složenija.

Za više vesti i analiza koje će uslediti – pratite nas na društvenim mrežama.