I zašto uopšte neki ljudi žive duže od drugih?

Američki doktor Alan Maisel sa University of California, San Diego, pominjao je da u u gradiću na jugu Italije, Ačaroliju (Acciaroli), živi oko 300 ljudi koji su navršili 100 godina (The Independent).

Iako to zvuči poprilično neverovatno i bajkovito, doktor navodi da je to gotovo  trećina stanovništva tog mesta, pa čak pominje i da je oko 20% tih stogodišnjaka dostiglo i starost od zaista neverovatnih 110 godina.

Inače, Ačaroli je mesto na južnoj italijanskoj obali, sa širom populacijom od otprilike 2.000 ljudi. A ukoliko je istina da ima 300 stogodišnjaka, to bi značilo da gotovo 15 % stanovništva ima 100 ili više godina, što je neobično veliko u odnosu na bilo koju zvaničnu statistiku bilo kog drugog regiona na planeti.

Na jugu Italije zaista postoje mesta poznata po izuzetno visokom procentu stogodišnjaka, naročito u regionu Ogliastra na Sardiniji.

U stvarnosti, u mestima sa oko 1.000 stanovnika obično ima nekoliko, do desetak stogodišnjaka, ali ne i na stotine.

Sardinija jeste jedno od retkih mesta na svetu gde je koncentracija stogodišnjaka višestruko veća od proseka (zahvaljujući genetici, ishrani i životnom stilu), ali tvrdnja „300 od 1000“ je savim sigurno senzacionalistička i ne odgovara stvarnom stanju na terene. Čak i u najpoznatijem selu na Sardiniji, Perdasdefogu, gde su ljudi poznati po dugovečnosti, broj stogodišnjaka nikad nije ni blizu 300, a najviše što je zabeleženo je oko desetak njih u istom trenutku, što zaista je i dalje jeste ogroman procenat u odnosu na svetski prosek.

Ipak, zašto oni žive duže od drugih?

U mestima na jugu Italije (i na Sardiniji) gde je prosečan životni vek izuzetno visok, naučnici su kroz višedecenijska istraživanja našli nekoliko zajedničkih faktora, danas dobrim delom dostupnih i drugima:

Ishrana, tradicionalna mediteranska ishrana sa mnogo povrća, mahunarki, integralnih žitarica, maslinovog ulja, ribe i relativno malo mesa. Posebno se ističe nizak unos industrijski prerađene hrane i šećera.

Fizička aktivnost, ljudi se ceo život kreću, često rade fizički u baštama ili na poljima, pešače po brdovitom terenu. To nije „teretana“ već svakodnevno, prirodno kretanje.

Porodična i društvena povezanost, snažne porodične veze, stalni kontakt sa rodbinom i komšijama, i osećaj da su stariji cenjeni, a ne izolovani. To ima ogroman efekat na mentalno zdravlje i stres.

Nizak nivo stresa, životni tempo je sporiji, postoji manje hroničnog stresa nego u urbanim sredinama.

Genetika, neke zajednice su male i izolovane, pa se prenose geni povezani sa sporijim starenjem i boljom regeneracijom ćelija.

Prirodno okruženje, čist vazduh, dobra klima, sezonska i lokalna hrana, manja izloženost zagađenju.

U jednoj studiji sa Sardinije otkrili su i zanimljiv detalj: muškarci žive gotovo jednako dugo kao žene, što je retkost u svetu, a to povezuju sa kombinacijom genetike i fizičkog rada koji održava kondiciju i u starosti.

I zašto žene žive duže od muškaraca?

Prosečni životni vek u ženskoj populaciji duži je za 6 ili 7 godina od onog kod muškaraca. Šta bi mogo biti razlog toj pojavi?

Ciklusna obnova krvi kod žena može biti jedan od razloga. Neki istraživači su spekulisali da redovan gubitak krvi kod žena (menstruacija) može smanjiti rizik od hemohromatoze (prekomernog nakupljanja gvožđa), jer previše gvožđa ubrzava oksidativna oštećenja tkiva. Niži nivoi gvožđa povezani su sa manjim rizikom od nekih kardiovaskularnih bolesti.

Ali to nije glavni razlog razlike u dugovečnosti.

Veći deo razlike dolazi od hormonalne zaštite, estrogen kod žena pre menopauze štiti krvne sudove, reguliše masnoće u krvi i smanjuje upalne procese. Takođe, genetika ima ulogu: žene imaju dva X hromozoma, što pruža dodatnu „kopiju“ mnogih gena ako jedan postane defektan.

Muškarci umiru ranije i zbog ponašanja, ne samo biologije.

Statistički, muškarci više rizikuju (nezgode, nasilje), češće puše i piju, a ređe idu kod lekara. Tužno, ali istinito.

To sve zajedno skraćuje prosek pa se može zaključiti da ta razlika od 6 do7 godina i nije samo fiziološka nego je delom i posledica društvenog ponašajna.

A evo i kako višak gvožđa može ubrzati starenje:

Gvožđe + kiseonik = rđa za ćelije

• Gvožđe u krvi učestvuje u reakcijama koje proizvode slobodne radikale (posebno hidroksilne radikale).
• Ti radikali oštećuju DNK, proteine i membrane ćelija – isto kao što metal rđa na vazduhu, samo unutar organizma.

Hemohromatoza kao primer

• Kod ljudi sa genetskom hemohromatozom (previše gvožđa), organi poput jetre, srca i pankreasa propadaju mnogo brže.
• Zanimljivo, žene sa tim stanjem imaju blaže simptome pre menopauze jer menstruacijom gube deo gvožđa svake četiri nedelje.

Flebotomija – terapija „muškog menstruiranja“

• Flebotomija znači namerno uzimanje određene količine krvi u medicinske svrhe.
• Koristi se kod hemohromatoze, ali i eksperimentalno kod starijih muškaraca sa visokim feritinom (pokazateljem zaliha gvožđa).
• Studije pokazuju da redovno skidanje viška gvožđa može:
  • Smanjiti oksidativni stres.
  • Poboljšati rad krvnih sudova.
  • Smanjiti rizik od nekih karcinoma i bolesti srca.

Zanimljiva naučna veza sa dugovečnošću

• Nivoi feritina (proteina koji čuva gvožđe) kod stogodišnjaka često su niži nego u opštoj populaciji njihovih godina.
• Eksperimenti na životinjama pokazuju da kontrolisanje gvožđa može produžiti životni vek.

Suština je u dobrim proporcijama, u dobrom odnosu svih pomenutih elemenata, kako u vezi sa unosom pomenute hrane i uz redovnu fizičku aktivnost, tako i u redovnoj (bar jednom godišnje) laboratorijskoj kontroli KKS (kompletna krvna slika).

Kako je kod drugih

Za sam kraj i nešto zanimljivosti koje potvrđuju sve napred poemuto, ali i upozoravaju kada je u pitanju Srbija. Naime, Francuska i Italija imaju relativno sličan broj stanovnika (68, odnosno 60 miliona), dobar standar, dobru klimu, svest i navike o dugovečnosti, zastupljenost mediteranske ishrane. Rezultat? U Francuskoj živi oko 31.000 stogodišnjaka, dok se u Italiji taj brok kreće oko 24.000. Nažalost, samo 14% od tog broja su pripadnici muškog pola. Projekcije su posebno interesantne za Francusku. Recimo, pre 50 godina (1970), u Francuskoj je živelo tek 1.000 stogodišnjaka, dok u narednih 50 godina, 2070, projekcije predviđaju porast na čak 200.000 stogodišnjaka.

Ali, gde je tu Srbija?

Prema popisu iz 2022.godine, u Srbiji je živelo tek 194 osoba sa 100 navršenih godina. Od tog broja 136 žena i 58 muškaraca, što je začudo znatno viši prosek (za muškarce) u odnosu na onih 14% u Francuskoj. Međutim, u apsolutnim brojkama sreća nije na srpskoj strani. Naime, u Mađarskoj (10 miliona u odnosu na Srbiju sa 6,5 miliona stanovnika) živi blizu 1.000 stogodišnjaka, što je nekoliko puta više u odnosu na Srbiju, manje nego 2x više stanovnika, a gotovo 5x više stogodišnjaka.

Možemo li dostići makar kontinentalnu i komšijsku Mađarsku?