Izraz „smokvin list“ ušao je u svakodnevni jezik kao metafora za prikrivanje onoga što je neugodno, sramotno ili nepoželjno, i to na način koji je obično providan i lako prepoznatljiv. Njegovo poreklo vodi nas do Biblije, tačnije do Knjige Postanka, gde se opisuje trenutak kada su Adam i Eva, nakon što su pojeli zabranjeni plod i postali svesni svoje golotinje, pokušali da se sakriju iza listova smokve. Od tog trenutka smokvin list postaje, između ostalog, i simbol površnog pokušaja da se prikrije istina.

Danas se ovaj izraz po pravili koristi kada se želi ukazati na situacije u kojima se ozbiljni problemi ili neprijatne činjenice maskiraju nekim bezazlenim ili formalnim gestom. Recimo, političke reforme koje ne donose suštinske već samo kozmetičke promene – često se nazivaju „smokvinim listom“, jer služe da se javnosti predstavi privid rešenja, dok pravi problemi ostaju netaknuti.

U pojedinim parlamentima sveta, upravo opozicija ima ulogu smokvinog lista – saučestvuje u svemu što rade određeni režimi, stamenim sidrenjem u parlamentu u kome caruje autokratska volja. Jedina uloga koju imaju u takvim društvenim okolnostima, jeste da simuliraju normalan parlamentaran i demokratski život pogođene društvene zajednice, da izigravaju lenger, odnosno sidro –  napravu sa kojom se brod vezuje za dno, a protiv vetra, vodenih struja ili rečene matice. Ono se svojom težinom i oblikom ukopava u dno mora ili reke, jezera – držeći brod na jednom mestu. U ovom slučaju, u slučaju „smokvine“ opozicije – radi očuvanja određenog režima na vlasti.

Foto: Fonet/Mrđa Zoran

Milivojević faktički pozvao opoziciju da napusti Skupštinu i time prestane da daje legitimitet vladajućoj grupaciji

U svom intervjuu datom portalu bezcenzure.rs, Milivojević navodi upravo primer smokvinog lista verovatno kao doživljeni način delovanja i projektovane uloge opozicije u srpskom društvu – dodeljujući joj tako ulogu zaštitnika srpskih vlasti kroz simboliku smokvinog lista. Osnovnu oštricu svoje kritike usmerio je na njihovo sidrenje u srpskom parlamentu, što, istine radi,  i sve više građana odlučno kritikuje, jer se prema njihovom mišljenju na taj način  pred celim svetom daje legitimitet, posebno nakon novosadske tragedije, svakoj odluci i potezu koji povlači vladajuća struktura u Republici Srbiji.

Praktično, da se to naslutiti iz pomenutog intervjua, Milivojević poziva na bojkot srpskog parlamenta, naravno onaj deo narodnih predstavnika koji sebe smatra (ili se makar samo naziva) opozicijom u Srbiji.

Ali, šta je to bojkot? I kakvi su uopšte njegovi efekti ako su i kod nas kao u delu zapadnih zemalja, ustrojeni takvi zakoni po kojima i nije bitno da li je izlaznost 1 ili 100%?

Prevashodno, njegova snaga je u celovitosti. I svaki režim sveta koji je sklon manipulaciji to zna. Otuda „milioni“ iznenadnih lista svih mogućih naziva i boja za bilo koje izbore, ali samo sa jednim ciljem – fingiranja pluralizma i demokratije, ali i onemogućavaja sinergije protivničkih glasova. Iza takvih lista po pravilu stoje režimi i omanje ciljano konfigurisane grupe bliske režimu, koje obično i ne pređu ni početni procenat na skali. Ali, to im nije ni cilj.

Bojkot jeste najsporiji (u „zrelom“ trenutku čak je i obrnuto – postaje najbrži), ali i najefikasniji oblik političkog delovanja, uz to i potpuno legitiman, jer predstavlja svojevrsno „glasanje“ –  samo neglasanjem, sa jasnom delegitimizacijom opstruktora demokratije, koja vremenom dobija i na značaju i na pozornosti. Kako na unutrašnjem, tako i na onom još značajnijem – međunarodnom planu.

Jer, kada jedan golemi korpus naroda ne bude imao svoje predstavnike u nacionalnom parlamentu, tada svaka odluka takvog krnjeg saziva dolazi pod znak pitanja i ne može se dugo ignorisati.

Što se poslanika Milivojevića tiče, barem koliko se sada zna – nije vratio svoj poslanički mandat. Time je nastavio da radi sve ono što je i pre radio.

BBC

„Asfalt preko demokratije“

Samo je deo naslova dobitnika OEBS-ove nagrade za odbranu demokratije iz 2018 – CRTA, a u okviru izveštaja nakon praćenja predizbornih aktivnosti za predstojeće izbore u opštinama Negotin, Sečanj, Mionica.

Prenosimo deo izveštaja koji u celosti možete pronaći ovde.

„Država protiv svih – po tom se obrascu odvijala kampanja za izbore u Mionici, Negotinu i Sečnju, koji se održavaju u nedelju, 30. novembra, 2025. godine.

Kad se kaže država, misli se na vladajuću partiju koja je, bez ograničenja i najčešće izvan zakonskih okvira, koristila državne i javne resurse, institucije, službe i funkcije (nacionalne i lokalne) kako bi očuvala vlast u tri opštine.

Intenzivirani infrastrukturni radovi, unapređenja zdravstvenih usluga, donacije opreme sportskim udruženjima i distribucija paketa osnovnih namirnica predstavljali su najvidljivije aktivnosti usmerene ka lokalnim zajednicama tokom predizbornog perioda.

Te mere pratile su mnogobrojne promotivne video-poruke u kojima su zasluge za infrastrukturne, razvojne i socijalne intervencije pripisivane predsedniku Srbije i lokalnim funkcionerima. Ime predsednika Srbije istaknuto je na sve tri lokalne liste Srpske napredne stranke (i koalicionih partnera – gde ih ima): Aleksandar Vučić – Najbolje za Mionicu! Aleksandar Vučić – Najbolje za Negotin! Aleksandar Vučić – Najbolje za Sečanj! U završnim danima kampanje predsednik Vučić je i posetio sve tri opštine u kojima se održavaju izbori“, stoji u izveštaju posmatračke misije CRTA.

U istom, između ostalog, CRTA navodi i sledeće:

„U trci za 39 odborničkih mesta u Skupštini opštine Mionica učestvuje šest lista:

1. Aleksandar Vučić – Najbolje za Mionicu! (Koalicija SNS)
2. Socijaldemokratska partija Srbija; Marko Zeman (SDPS)
3. Bunt – Prava Srbija; Dušan Marković (manjinska ruska lista)
4. Ujedinjeni za Mionicu (grupa građana)
5. Obraz i znanje protiv korupcije i kriminala; Milan Gavrilović Ćićovan (Stranka slobode i pravde)
6. Za spas i obnovu mioničkih sela; Radovan Rade Marković / Mirko Jović (grupa građana)

Predizborni period protekao je u znaku inženjeringa – građevinskog, ali i izbornog“, stoji u pomenutom izveštaju. A kada je Negotin u pitanju, ističu i pravu najezdu ministarskih poseta ovoj sredini. verovatno opet o državnom trošku, u partijske svrhe. Opravdanja uvek mogu postojati, imali su neka službena posla, baš svi i baš u ovom trenutku.

Istina, postoji i jedna osobenost kada su izbori u Mionici u pitanju i gde je, uostalom kao i uvek dosad, srpska „demokratska“ opozicija sada u formi „ujedninjenih“, iznova dala legitimitet izbornom procesu koji kritikuju. A ta mionička izborna osobenost jeste samostalno učešće predstavnika Stranke slobode i pravde na tim lokalnim izborima, stranke koja za čitav svoj mandat i delovanje u Skupštini Republike Srbije, koliko je poznato – nije uspela da progura nijedan jedini amandman na zakone koje su proglašavali poslanici skupštinske većine, a kamoli tek neki svoj zakon.

Foto: VOA/Fonet/Mrđa Zoran

Kako srpska opozicija doživljava građane Srbije

Verovatno kao kasicu-prasicu. Ili kao budžet. Tek, 10-ak hiljada evra što ličnih što partijskih primanja po posalaniku, i to svaki mesec, verovatno predstavlja snažan motiv da se još malo pa deceniju i po šeruje taj konstantno negativan bilans u simuliranoj borbi sa vladajućom grupacijom.

Sa druge strane, ni vlast ne može bez opozicije. Kada zatreba, zalepe ih za studente, pa tako i nastane izjava da blokaderi nisu izgradili ni metar naftovoda, gasovoda. Blokaderi?

Blokaderi su, makar u početku, bili samo studenti koji su tada (u vreme izgradnje energetskih trasa) ili bili u pelenama ili u razvojnim planovima budućih roditelja. Bilo kako bilo, to spajanje svih navodnih protivnika u jedan „blokaderski“ korpus, postalo je medijski super operativno za svakominutno svekoliko spinovanje, prevashodno namenjeno onima kod kojih to i prolazi – delu domaće publike apologetski i simpatizerski nastrojene prema vladajućim strukturama u Republici Srbiji.

I opozicija daje snažan doprinos tome, i sama je pokušala da se prilepi uz studente. Nakon jasnog odbijanja mladih i pametnih glavica da sa njima imaju bilo šta, opoziciji nije preostalo ništa drugo nego da i nadalje daje legitimitet onima kojima uporno i daju, bezmalo već 15 godina. Možda i preko 100.000 evra po poslaničkom mestu godišnje, po raznim osnovama, pojedinačnim i partijskim, nije za (od)baciti.

Cvijetinu Milivojeviću i onima koji dele njegove stavove nije preostalo ništa drugo nego da se okrenu naglavačke. Možda će im tako biti lakše, a i pogled lepši. Sa opozicijom se valja gledati „oči u oči“.