Ne prođe puno vremena, a da neko najčešće iz opozicionog korpusa ili simpatizera opozicionih prozapadnih struktura u Srbiji, ne posegne za kritikom navodno jeftine prodaje NIS-a ruskoj strani. Tako je i pre neki dan izvesni gost u jednoj popularnoj nedeljnoj emisji, izneo niz tvrdnji u prilog pomenute premise o praktično čistom poklonu naše naftne kompanije i svih njenih navodnih izvorišta u inostranstvu, ali i u Srbiji, ruskom strateškom partneru za samo 400 miliona evra, uz obavezu ruske strane na ulaganje od dodatnih 550 miliona evra, što ukupni skor čini od samo 950 miliona evra. Istovremeno, potvrdio je gost u popularnoj emisiji, NIS se tako odrekao i vlasništva brojnih izvorišta u Angli, Libiji, pa čak i u Venecueli, kao i na još nekim mestima. Pritom, kako je naveo je gost popularne emisije, par starnih proceniteljski kuća istaklo je procenu svoje vrednosti NIS-a od 1,2 milijarde evra po jednoj računici, do preko 2 milijarde po nekoj drugoj.

Srbija i njeni građani su tako oštećeni, zakinuti, proizilazi iz tih opservacija, ali i brojnih drugih, a sličnih. No, da li je tako i da li ima istine u narativu koji je, čini se, uspešno ubačen u naše tkivo, uostalom kao i mnogi drugi?

Između istine i mita

Sam sporazum o navedenom strateškom partnerstvu neophodno je sagledati iz više uglova. Najpre, vlada Vojislava Koštunice (2008), a potom i naslednici u vladi Mirka Cvetkovića, imali su jasnu viziju šta i zbog čega uvode u strateško partnerstvo. A istina je sledeća – NIS je u tom trenutku „posedovao“ samo jedno naftno izvorište, i to ono u Angoli. Ni tada, a ni sada (osim u BiH od 2022) NIS nije bio vlasnik niti jedne bušotine izvan Republike Srbije. Prethodno pomenuta tvrdnja o izvorištima NIS-a izvan granica Srbije, osim onog u Angoli, verovatno je posledica skomnog znanja o temi o kojoj se razgovaralo, ali i mešanje predstavništava (kancelarija) u inostranstvu – sa naftnim poljima.

Kad je NIS prodat ruskim partnerima za 950 miliona evra (400+550) važno je napomenuti da je preuzeo paket akcija u iznosu od 51%, ne i svih 100%. Ruska strana sa tamošnjim partnerskim kompanijama, poseduje sveukupno 56% akcija NIS-a, Republika Srbija približno 30%, a ostalo, oko 14%, poseduju uglavnom domaći pravni subjekti (poput Dunav osiguranja), kao i neke privatne kompanije i banke u Srbiji.

Kada izvor presuši, a problemi nastave da se gomilaju

Kada je ’85 NIS preuzeo 10% (!) suvlasništva nad tim jednim ali sada „čuvenim“ angolskim izvorištem crnog zlata, početna eksploatacija iznsila je 270.000 T nafte godišnje. Samo dve decenije kasnije, 2008. i 2009. to izvorište davalo je svega 70.000 T godišnje, što je bio pad d čak 72%. Razlog, prirodno iscrpljivanje  izvorišta. U  najbolje vreme NIS je prihodovao oko 30 miliona $ godišnje sa toga nalazišta, ali je vremnom zbog nedostatka investicionih para u dalji razvoj, osavremenjivanje i eksploataciju, bio pri nuđen polovinu svog ionako skromnog učešća podeliti sa hrvatskom Inom.

Tako je maksimalan godišnji prihod NIS-a iz ovog inostranog izvorišta, iznosio za nafni svet poprilično skromnih 15 miliona $. Kada je vlada Vojsilava Koštunice i potom Mirka Cvetkovića krenula u taj proces, znala je da im  je mačka u džaku. Naravno, znali su to i Rusi. Ali to ni dan-danas ne znaju brojni komentatori ovog srateškog aranžmana.

Cilj je bio posve drugačiji

U svetu biznisa i krupnih interesa, geopolitika neretko ima svoje zapaženo mesto. I tu se krije drugi, odnosno najverovatnije i prvi razlog prodaje (dela) NIS-a, pored onog strateškog investiranja koje je ruska strana do danas dopunila sa preko 3 milijarde evra! Danas je NIS moderna naftna kompanija sa modernizovanim nekada izuzetnim zagađivačem kao što je to bila Rafinerija Pančevo koja sada radi i proizvodi po standardima Euro 5 goriva. A 2019. uvedena je i tzv.duboka prerada čime je smanjen udeo prljavog mazuta i povećana proizvodnja dizela, benzina i kerozina, što je predstavljalo pravi tehnološki skok za srpsku naftnu industriju.

No, i pored svega (modernizacija, finansijska injekcija, neuporedivo bolja sistematizacija i organizacija rada, itd) jedan cilj je bio možda i značajniji – obezbeđivanje ruskih energenata, posebno gasa, po povoljnijim uslovima, potom stabilnost u isporuci, i konačno, glavni momenat, izgradnja tranzitnog gasovoda za zemlje EU kroz teritoriju Srbije i stalni priliv od istog od blizu 200 miliona evra godišnje, kroz „Južni tok“. Tu obavezu preuzeo je na sebe Putin, da progura investiciju i da kroz Srbiju provuče značajan deo budućeg gasovoda što je  Srbiji trebalo da obezbedi povoljniju, ali i snažniju stratešku poziciju u odnosu na Zapad.

Sve je pošlo naopako, ne voljom strateški partnera, već njihovih oponenata. U međuvremenu, ruska strana nastavlja sa modernizacijom NIS-a i u isti ulaže dosad više od 3 miljarde $.

Nažalost, Nemačka i SAD su imali drugačije planove. Bugarska je u skladu sa njihovim namerama minirala ceo projekat – uskratila je prolaz ruskom gasovodu ispod Crnog mora ka Srbiji. Izgubili su i više para nego Srbija. Samo 15 dana kasnije, tadašnji bugarski premijer tražio je od Rusije da se ipak nastavi sa projektom. Rusija je odbila. Ipak, Putin je bio uporan i danas ipak imamo „Turski tok“.

A sve napred navedeno sastavani je deo iste priče koju brojni „analitičari“ u javnosti, kada govore o „poklonu“ Rusiji,  jednostavno – previđaju.