Nadajmo se da ne, i to ne samo ove, 2025, već i bilo koje druge godine. Mada, teško je poverovati da jednog dana neko neće učiniti nešto, makar i greškom, što svet može dovesti na ivicu opstanka.

Naime, istorija čovečanstva praktično je istorija ratovanja, pa i dok se stvara i ovaj tekst svedočimo jednom od najmonstruoznijih genocida u savremenoj istoriji sveta, celovitom brisanju palestinskog naroda iz pojasa Gaze, a u nestvarnoj režiji izraelske vlade i premijera Netanjahua lično.

Uporedo sa tim užasnim zločinom koji traje, odvijaju se ili su se odvijali i brojni drugi sukobi i ratovi poput onog voljom Zapada “glavnog”, sada već trogodišnjeg ukrajinskog konflikta, ali i sukob raspojasanog Izraela sa Iranom, potom i sa jemenskim Hutima ili onaj između Pakistana i Indije. O brojnim izolovanim prevashodno unutrašnjim sukobima po afričkim stepama i džunglama, da i ne govorimo.

Američki predsednik Donalad Tramp, prošlog meseca je ka tihookeanskim obalama Rusije uputio dve nuklearne podmornice sa nuklearnim bojevim naoružanjem. Ovaj potez bio je Trampov svojevrsni odgovor na izjave čuvenog Dimitrija Medvedeva, nekadašnjeg ruskog premijera i predsednika, a sadašnjeg zamenika predsednika Saveta bezbednosti Rusije, tela koje je neposredni deo administracije ruskog predsednika Vladimira Putina i čija je uloga, između ostalog, i utvrđivanje smernica i odnosa u vezi sa najvažnijim bezbednosnim pitanjima i izazovima RF.

Čime je to Medvedev uzbudio Trampa

Sam predsednik Putin je u više navrata izjavio da Rusija ne razmatra upotrebu nuklearnog oružja u Ukrajini, ali i da jeste spremna uzvratiti u slučaju egzistencijalne prijetnje. Analitičar  i bivši predsednika Vojnog odbora NATO-a, Harald Kujata, smatra da je direktan sukob između Rusije i NATO saveza malo verovatan, jer Moskva razume da bi dugotrajan rat s NATO savezom doveo do nuklearne eskalacije koja zapravo nikome ne bi koristila. Da li i samo Moskva?

Medvedev je otišao i korak dalje u razmeni međusobnih upozorenja. Krajem jula u javnoj poruci na platformi X, reagovao na Trampove česte ultimatume u vezi sa okončanjem rata u Ukrajini tako što je upozorio na postojanje ruskog automatskog sistema nuklearnog uzvrata „Mrtva ruka“ (Perimetar).

A Mrtva ruka je sistem najviše tajnosti razvijen u vreme Sovjetskog saveza, a obezbeđuje mogućnost automatskog aktiviranja i odgovora ruske nuklearne trijade, čak iako je likvidirano kompletno rusko vojno i političko rukovodstvo.

A Medvedev je iskoristio tu priliku da poruči da svaki novi američki ultimatum predstavlja „pretnju i korak ka ratu“ između Rusije i SAD, te da Rusija svakako raspolaže sa (pomenutim) mehanizmima sposobnim da se odgovori čak i u slučaju uništenja ruskog komandnog lanca. Njegova izjava je bila direktna aluzija na taj strogo poverljivi sovjetski sistem iz Hladnog rata, a što je u zapadnim medijima momentalno protumačeno kao nuklearna pretnja.

Donald Tramp je tako samo nekoliko sati kasnije na svojoj mreži Truth Social obznanio da je naredio raspoređivanje dve nuklearne podmornice „u odgovarajuće regione“, kako je naveo, „u slučaju da te glupe i zapaljive izjave imaju ozbiljnu pozadinu“. Nije precizirao lokacije ni tip podmornica, ali je na pitanje novinara potvrdio da su „bliže Rusiji“.

Ko zaista ima veće “mišiće”, a ko pumpa u prazno

SAD i Rusija su neprikosnoveni lideri u raspolaganju nuklearnim naoružanjem. Rusija ima nešto više bojevih glava u odnosu na SAD, 5.500 naspram 5.300. Međutim, obično je od tog broja aktivno i spremno za upotrebu “tek” oko trećine. I više nego dovoljno za kraj sveta. Međutim, ništa manje važne nisu ni rakete-nosači tih bojevih glava, a i tu su približno iste, po 1.200. Kina im se približava, ali raspolaže tek 1/10 kapaciteta i u odnosu i na Rusiju i na SAD. 100 interkontinentalnih raketnih nosača i 500 nuklearnih bojevih glava, stavlja NR Kinu još uvek daleko iz dva vodeća takmaca. O drugim nuklearnim silama sa po nekoliko ili do najviše nekoliko desetina bojevih glava i raketnih nosača, u globalnim okvirima, gotovo da nije vredno spomena.

Samouzbunjivanje i neracionalno ponašanje kao diskurs prizivanja smrti

Kada si vlasnik tolikog nuklearnog arsenala sa kojim se može uništiti čitav svet, uključujući i spopstvenu naciju, onda je svaka agresivna i ratnohuškačaka retorika krajnje ozbiljan činilac na planetarnoj geopolitičkoj sceni. Jer, kada izvadiš makar i samo nož u nekom sukobu preplavljenom adrenalinom sukobljenih strana, malo te deli od toga i da ga upotrebiš. A strah na obe strane jednako je moćan opstruktor racionalnog razmišljanja. Tako se i događaju tragedije. Godina 2025. je godina u kojoj se balans između odvraćanja i provokacije opasno pomera. SAD su se još 2019. nepromišljeno i samostalno povukle iz Ugovora o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INF), a bez novih sporazuma i uz rastuću zapaljivu retoriku, svet se nalazi u stanju koje analitičari neretko znaju da opišu  kao hladni rat bez kočnica.

Zato, podesećanje na i ne tako davnu 1983. Godinu, može biti od koristi.

Naime, Able Archer 83 bio je NATO vojna vežba održana od 7. do 11. novembra 1983, u jeku tadašnjeg Hladnog rata i smatra se jednim od najopasnijih trenutaka kada je svet bio na ivici nuklearnog sukoba.

Šta se zapravo desilo?

Scenario vežbe: simulirao je eskalaciju sukoba između NATO i Varšavskog pakta, uključujući prelazak na DEFCON 1, najviši nivo nuklearne pripravnosti.

Realistični elementi: uvedeni su novi kodirani komunikacioni formati, radio tišina, pa čak i učešće šefova država, što je vežbi dalo neobično autentičan ton.

Sovjetska percepcija: KGB i sovjetska vojna komanda posmatrali su vežbu sa sumnjom, verujući da bi mogla biti paravan za pravi nuklearni napad.

Reakcija SSSR-a: sovjetske snage su podigle nivo pripravnosti, uključujući spremanje nuklearnih projektila za lansiranje.

Kontekst godine: 1983. je već bila ekstremno napeta,  obaranje putničkog aviona KAL 007, Reaganova oštra retorika, ubrzana nuklearna trka i promena sovjetskog rukovodstva.

A sama vežba je bila toliko realistična da je mogla izazvati preventivni sovjetski udar iz straha da NATO zaista kreće u napad. Tek kasnije je otkriveno da su odnosi bili “na okidaču” i da je svet možda bio neuporedivo bliže nuklearnom ratu nego tokom čuvene Kubanske krize.

I da li je danas sa pozicijama EU i SAD u vezi sa ukrajinskim sukobom i odnosom prema Rusiji, uopšte nešto i drugačije?