Klimatske promene i efekat „staklene bašte“ usled koga se odbijeni „višak“ sunčevog zračenja ne vraća u kosmos već se zadržava zemljinoj atmosferi povećavajući temparaturu, prevashodno zbog ugljen-dioksida kao i drugih produkata motora sa unutrašnjim sagorevanjem fosilnih goriva (nafta, gas, kao i ugalja iz termoelektrana), podstakli su čovečanstva na smanjenje ovakvih štetnih emisija koje provociraju sve drastičnije klimatske promene uz pomenutu najdirektniju posledicu – povećanje temparatura na našoj planeti.

Naime, što je više ovih gasova u atmosferi, to će Sunčevom zračenju “poslatom” na Zemlju biti sve teže da napusti našu planetu i da se vrati u kosmičko prostranstvo zbog čega će naša planeta postajati sve toplija, proporcionalno sa uvećanjem njihovog sadržaja u atmosferi.

Upravo iz tih razloga nastaje i pravi bum u proizvodnji baterija, najvećim delom onih litijumskih, i to kao trenutni mogući odgovor čovečanstva na ekološke i klimatske izazove koji su rasli decenijama, uporedo sa potrošnjom fosilnih goriva.

Skuplja dara nego mera?

Međutim, kao i mnogo toga u životu, poput lekova, ima i dobru, ali i lošu stranu. A loša strana ekspolatacije litijuma jeste devastirajući uticaj na okolinu, ali i potencijalno opasna zagađenja, posebno kada lokacija za eksploataciju nije u pustinjama poput onih u Čileu ili Australiji, već u neposrednoj blizini izvorišta voda ili kvalitetnih oranica, kao što je to slučaj sa Srbijom.

Snažno i masovno uvođenje u eksploataciju tehnologija za proizvodnju električnih vozila, povećalo je globalnu potražnju za litijumom, ali upravo to povećanje proizvodnje, prevashodno zbog načina prerade i proizvodnje baterija iz litijumske rude – na postojećim lokalitetima moglo bi negirati prednosti čistih tehnologija koje pokreću automobile, upozoravaju stručnjaci i istraživači u svom uvodniku u Nature-u.

Vađenje litijuma, bilo da iz slanih jezera (slane otopine), poput onih u Čileu, ili iz stena poput onih u Srbiji – zahteva i ekstremnu potrošnju vode, što je najdirektnije ugrozilo lokalno stanovništvo i čitav region u Čileu. Ali, to nije i jedini rpoblem.

Eksploatacija i prerada litijuma iziskuje i ogromne količine otrovnih hemikalija koje se koriste u njegovoj proizvodnji, poput sumporne kiseline, što neizostavno vodi riziku od zagađenja lokalnih zaliha vode, i onih podzemnih, ali i onih nadzemnih, time i svih daljih vodotokova u koje se mogu uliti na taj način zagađene vode.

Dokazano je da su rudarske operacije u čileanskoj pustinji Atakama učinile ionako suvu regiju još sušnijom, direktno utičući na poljoprivredu i lokalno stanovništvo.

Kako bi bilo u Srbiji?

Nažalost po Srbiju, kod nas nisu u pitanju samo izvorišta pitke vode čije je bogatstvo upravo u zapadnoj Srbiji gde je i pronađena litujumska ruda, niti samo rizici ulivanja na taj način eventualno kontaminiranih voda i u veće vodotokove, u naše reke, već je problem i u nestanku velikih obradivih površina i potencijalnih zagađenja tla koje danas kao i voda predstavljaju zapravo najvažniji resurs jedne zemlje, a na šta su i u zvaničnim naučnim publikacijama ukazivali i domaći  stručnjaci (The influence of exploration activities of a potential lithium mine to the environment in Western Serbia | Scientific Reports), kao i brojne javne ličnosti i građani.

Nasuprot svim ovim ekološkim kao i potencijalnim zdravstvenim rizicima, postavlja se i pitanje isplativosti eksploatacije litijumske rude za Srbiju i njene građane, te ko bi zapravo i koliko mogao da zaradi od realizacije jednog ovakvog po nemalom broju paramtara, diskutabilnog projekta.

I kod nas, skuplja dara nego mera?

Naime, poznata rudna renta u Srbiji za ovaj tip ruda iznosi neverovatno skromnih 5% i jedna je od najnižih u svetu zbog čega i možemo reći da predstavlja krajnje minornu dobit za nestajanje i prelivanje našeg rudnog blaga u džepove stranih kompanija i država koje iza njih stoje.

Sama ta činjenica i prosta matematika, da približno 95% od profita od našeg blaga pripadne nekom drugom, ne deluje privlačno. Sve i da nema devastacije lokaliteta u Srbiji i opšte ekološke opasnosti na gore pomenut način.

Ali, da pogledamo logičnu konstrukciju kako bi izgleda ta matematika srpske strane i navodna dobrobiti za Srbiju, a kada je Rio Tinto u pitanju, pod uslovom da eksploatacija ove rude ne proizvede pretpostavljenu ekološku i drugu štetu na našoj strani?

Možda upravo ovako:

Shodno informacijama sa stranih stručnih izvora, proizvodnja litijumske rude orijentaciono košta onoga ko vrši njenu eksploataciju oko 5.000 $/T.
Istovremeno, prodajna vrednost tone prerađene rude u jeku ’22 godine iznosila je na nekim tržištima i blizu 80.000 $ (recimo, krajem 2021, 45.000 $), dok je samo 3 godine kasnije taj pad i više nego strmoglav, na današnjih maksimalno 10.000 $. I tu se trend opadanja ne zaustavlja.
Zato, neto dobitak za proizvođača, shodno trrenutnim tržišnim cenama mogao bi iznositi ne manje od 4-5.000 USD, naravno, umanjeno za pomenutu rudnu rentu.
Ležišta rude litijuma u Srbiji procenjuju su na 1,2 miliona T.
5.000 $/T (neto dobitak po toni) x 1,2 miliona tona rude = cca. 6 milijardi $ dobiti za stranu kompaniju.
Dok je na našoj strani rudna renta (naša „dobit“) – u iznosi od 5%, ili, 0,3 milijarde $.
U prevodu, potencijalnih 5,7 milijardi $ za Rio Titno, i onih 0,3 milijarde $ za Srbiju.

Da li ima nešto preče od dobiti, ili je ona isključiva vodilja?

Čak i sva ta nelogičnost u vezi sa zalaganjem za ovakvu eksploataciju i pod ovako nepovoljnim, pa i nerazumljivim finansijskim uslovima, u drugom je planu. Zašto?
Zato što je čak manje bitna od onoga što je još uvek tehnološki standard za sadašnju eksploataciju i proizvodnju ove rude. Naime, za proizvodnju samo 1 tone litijuma potrebno je utrošiti približno 10 tona vode. O sumpornoj kiselini i drugim hemijskim (u većim količinama) otrvonim supstancama neophodnim za njegovu preradu, da i ne govorimo. Pa, ipak, ne može se poreći da litijumska ruda zaista predstavlja određenu ekonomsku blagodet za one koji je poseduju. Međutim, problem se krije u lokaciji nalazišta, rudnoj renti, i danas nedovoljno čistoj i bezbednoj tehnologiji eksploatacije.

Iako se već uveliko razvijaju i drugi izvori energije iz baterija, bezbedniji i čistiji od litijuma, proći će još mnogo godina dok litijum bude u potpunosti zamenjen, pa je pitanje racionalizacije pristupa ovom problemu od značaja, kako u mirovanju odluka do razvoja novih, čistijih i bezbednijih tehnologija za rudarenje litijuma, tako i do nužnog podizanja visine rudne rente, za sve u Srbiji, za kompletno inostrano rudarenje po Srbiji,  ne samo za rudu litijuma.

Koliko je dasad uložio kineski Rio Tinto? I zašto „kineski“?

Prema raspoloživim podacima, jednu od vodećih uloga u ovoj 120 milijardi $ vrednoj kompaniji, igra Aluminium Corporation of China, dok je na drugom mestu šire poznati, ali i dvostruko manji ulagač u odnosu na NR Kinu, Blek Rok (prema MarketScreener-u i Simply Wall St). Važno je istaći da se, s obzirom na berzanski status kompanije i fluidnost u berzanskim kretanjima, ali i ne baš izraženu transparentnost kada je vlasnička struktura u pitanju – podaci o visini ulaganja pojedinih akcionara mogu menjati i u veoma kratkim vremenskim okvirima.

Po dostupnim podacima, Rio Tinto je u dosadašnja neposredna geološka istraživanja u Srbiji (od 2004-2020 god) uložio tek nešto više od 200 miliona dolara (a sveukupno i nezvanično, u prateće poslovanje van samog nalazišta, figurira i trostruko veći iznos), dok se ukupan plan realizacije do proizvodnje, projektuje na nivou od navodno 2, pa možda i 3 miljarde $. Nacionalni stadion koji planira aktuelna vlast u Republici Srbiji, svakako premašuje iznos dosadašnjih ulaganja Rio Tinta u istraživenje ovog našeg rudnog blaga. O EXPO da i ne govorimo. Zato se i nameće pitanje, zar nismo mogli sami da budemo finansijeri i nosioci posla, a u kom slučaju bi se ceo prihod, ali i briga (pažnja), nalazili u našim rukama? Ovo pitanje, istine radi, prvo se mora uputiti pređašnjem rukovodstvu Republike Srbije, međutim, ako su oni napravili grešku, da li sa istom treba i nastaviti, ovaj put i u većem obimu?

Na kraju, zašto je Šolc požurio u Srbiju pred kraj prošle godine da sa ovdašnjim zvaničnicima razradi opciju eksploatacije litijuma u Srbiji (posebno nakon ruskog zuzimanja „litijumskih“ oblasti u Ukrajini), a ne i u njegovoj Nemačkoj, dvostruko bogatijoj ležištima litijuma?

I drugi imaju litijum, neki i više od nas. Ali…

I Austrija ima i hoće da vadi litijum, ali da ga prerađuje u pustinji Saudijske Arabije, što dalje od zelene i vodama i pašnjacima bogate Austrije.
I već pomenuta Nemačka sa još više litijuma od Srbije, i iz čistijih geotermalnih izvora, ali ne smeju da ga vade jer se tamošnje lokalno stanovništvo protivi, i u Rajni (u geotermalnim izvorima), i u oblastima uz nemačko-češku granicu (gde se nalazi u stenama). A baš tamo je njihova auto-industrija, sa svojim litijumom i ispred njihove kuće.

Ne, srpski litijum im je iz nekog razloga ipak draži.