U svetu se Dan studenata obeležava 17. novembra, datum ustanovljen 1941. godine u Londonu u znak sećanja na nacističku represiju nad studentima u Pragu 1939. godine. Nakon protesta i sahrane studenta Jana Opletala, nacističke vlasti zatvorile su univerzitete, uhapsile hiljade studenata i mnoge poslale u logore, čime je ovaj događaj postao globalni simbol borbe protiv represije.
Srbija svoj Dan studenata obeležava 4. aprila, simbolično i u znak sećanja na studenta prava Žarka Marinovića, koji je ubijen 1936. godine tokom sukoba na Univerzitetu u Beogradu, u vreme dubokih političkih podela u Srbiji i jačanja režimskih ekstremnih ideologija. Njegova smrt ostala je simbol borbe za autonomiju univerziteta i pravo studenata da se suprotstave nasilju i pritisku. Prema nekim tvrdnjama tadašnjih očevidaca, drugi student prava i član profašističke “Organizacije nacionalnih studenata“ naklonjene tadašnjem režimu — ubio ga je mučki s leđa, ubodom noža.
Ova dva datuma, iako nastala donekle u različitim okolnostima, nose istu poruku: kada studenti postanu meta ili izađu na ulice, to je znak da društvo ulazi u ozbiljnu krizu.
Al Jazeera
Tragedija u Novom Sadu kao okidač
Pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine, u kojem je smrtno stradalo 16 ljudi, pokrenuo je talas nezadovoljstva koje institucije nisu uspele da zaustave.
Ono što je počelo kao šok i tuga brzo je preraslo u pitanje izbegnute odgovornosti i (ne)poverenja u sistem.
U danima nakon tragedije, komemorativna okupljanja počela su da prerastaju u proteste, a fokus se sve više pomerao sa samog događaja na širi kontekst u kojem se on desio.
Studenti kao pokretači i martovska kulminacija
Kako su meseci prolazili, studenti su preuzeli ključnu ulogu u organizaciji protesta, pretvarajući rasuto nezadovoljstvo u strukturisan društveni pritisak. Kulminacija je usledila u martu 2025. godine, kada su protesti postali najmasovniji u novijoj istoriji Srbije i pokazujući da se ne radi o kratkotrajnom nezadovoljstvu stanjem u društvu, već o dubokom sistemskom problemu.
Policija u Rektoratu i privođenja studenata tokom godine protesta
Dodatno značajan trenutak koji baca više svetla na način na koji se nastoji prigušiti uveliko oslobođeno nezadovoljstvo mladih, ali i nemalog dela nacije — jeste ulazak policije u zgradu Rektorata, što je u delu javnosti doživljeno kao ozbiljan presedan i znak da se granice institucionalnog delovanja — pomeraju.
Tokom godine protesta, zabeležen je niz privođenja studenata, neretko i iznenađujuće grubih intervencija jednog dela državnog represivnog aparata nad mladim ljudima, sinovima i kćerima srpskih domaćina, dok se neki od njih i danas nalazi u pritvorskim jedinicama ili u postupcima pred sudovima. A ti mladi ljudi nisu došli spolja, niti su bez korena. Čini se da se to uporno previđa. Oni, i svi njihovi — deo su iste društvene zajednice. Previđati tako nešto, duboko je pogrešno.
Zapad i gromoglasna tišina
Interesantno, uvek bučni Zapad u „odbrani“ demokratija širom planete, za one koji uopšte i očekuju njihovu reakciju po pitanju situacije u Srbiji, ostaje poprilično prigušen, sveden na niže i sporedne službenike unutar glomaznog briselskog aparata — što je za deo analitičara i više nego jasan signal snažne podrške Zapada vladajućoj grupaciji u Republici Srbiji. U takvom okviru, studentski protesti ostaju unutrašnje pitanje bez iole značajnijeg spoljnog pritiskana na zaštiti mladih, ali i velikog dela nacije, od akcija koje nisu više retkost na našim ulicama.
Ali, oni i treba da ostanu po strani i na distanci, ne samo kada je u pitanju studentski, već i bilo koji drugi protest u Srbiji. Razloga za tako nešto je pregršt. Od bombardovanja i otimanja KiM i razaranja nekada celovite Srbije, do nastojanja da na ovaj ili onaj način zagospodare našim prirodnim bogatstvima i izvan Kosmeta. Zapravo, mnogima se čini da im je za rukom pošlo ono što Turcima nije ni za 350 godina okupacije Srbije.
Analitičari: opozicija „smokvin list“ vladajućim
Politička teorija kao bukvar
U političkoj teoriji, snažan pritisak državnog aparata na strukture u protestu, predstavlja jedan od poslednjih koraka vladavine koja se na takav način štiti od građanstva. Ništa manji signal u prilog toj tvrdnji nije ni onaj koji ukazuje da preko potreban dijalog — izostaje. Kreatori politike koja izostavlja stvaran i suštinski dijalog, te umesto njega još i teži političkoj i svakoj drugoj konfrontaciji — načelno snose neuporedivo veći odgovornost od onih drugih.
Opozicija u paralelnoj „realnosti“
Istovremeno, opozicija neometano deluje unutar parlamenta, što stvara utisak institucionalne normalnosti, dok se na ulicama odvija potpuno drugačija politička dinamika. Ta paralelna realnost dodatno komplikuje razumevanje krize i njene dubine. Deo javnosti upravo u takvom statiranju opozicije u Skupštini vidi i najveći problem, kao i glavnu kočnicu promenama i spuštanju društvenih tenzija — u vidu vanrednih parlamentarnih izbora.
Svaki izbori su legitimni, pa čak i njihov bojkot je legitiman način svojevrsnog glasanja — neglasanjem, ukoliko ne postoje demokratske performanse za ravnopravno učešće svih zainteresovanih aktera. A apsolutno najlegitimniji izbori upravo su oni koje nazivamo — prevremenim. U zdravim demokratijama, onda kada dođe do narušavanja društvene stabilnosti, čak i u najmanjem obimu — njihovo hitno raspisivanje predstavlja jedini pravi lek za izlazak iz društvene krize.
Nenapuštanjem skupštinskih klupa, smatraju pojedini analitičari, javne ličnosti i nezavisni intelektualci — daje se i međunarodni i unutrašnji legitimitet svakom potezu vlasti, iako se deklarativno ne slažu sa tim. Međutim, prema mišljenju mnogih, sveukupno, lična i partijska primanja po poslaničkom mestu koja se mere desetinama hiljada evra iz budžeta za samo jednu godinu mandata — deluju kao dovoljno snažan „argument“ za puko opoziciono sparingovanje aktuelnoj vladajućoj konstelaciji.
Kada se tome doda i dužina redovnih poslaničkih mandata od 4 godine, ali i sijaset privilegija koje mandat sa sobom pruža, cifre vrtoglavo rastu, a želja za prevremenim izborima ako je ikada i postojala, nakon milionskog taloženja na poslaničkom opozicionom kontu — topi se kao sneg na prolećnom suncu.
Društvo koje gleda i društvo koje ne vidi
Sve pomenuto odvija se u društvu koje je duboko podeljeno, i to između tri poprilično definisana korpusa — na one koji podržavaju proteste, na one koji ih odbacuju, ali i one koji ostaju „nedovoljno informisani“, pa kako takvi se čude šta se to uopšte događa. Zapravo, u pitanju je krajnje ljudski mehanizam jedinke. Mozak ono što ne može da procesuria, stavlja u „fioku“. Zaključavanje u fioku (naizgled) pomaže zaštiti od stresa u situaciji lične nemoći ili makar nevere u sopstvenu snagu i u ličnu moć rasuđivanja, pa tako to što vidim, ne vidim, a ono što znam — ne znam.
Upravo takvima je ponajviše i okrenut svaki ozbiljan sistem medijske kontrole. Medijska doktrina i instruktaža, najverovatnije pristigla spolja, i opet najverovatnije, iz zapadne kolevke kontrole umova u nekom targetiranom društvu, osnov su svake svetske stabilokratije.
Simpatizerima se naširoko, 24/7/365, daje neprekidna „infuzija“ radi očuvanja stabilnosti i brojnosti, makar lažnim utiskom da erozije u podršci nema, pa je otuda i „pobeda“ u svakom zaseoku od neprocenjive važnosti. Ipak, još je više kontrolisanog medijskog „infuzionog rastvora“ namenjeno zapravo onom poslednjem korpusu „neinformisanih“ — ubediti ga da se ne priključi „negativcima“ (protestima), u situaciji kada se već sami nisu priključili (vladajućim) „pozitivcima“.
Istorija koja se ponavlja
Od Praga 1939. ili Beograda 1936, pa do Novog Sada 2024. i protesta 2025. godine, obrazac ostaje isti ili sličan. Studenti ne izlaze na ulice bez razloga, već kao prvi jasan, nedvosmislen signal da je društvo već ušlo u fazu ozbiljnih poremećaja. Pitanje više nije ni samo to šta studenti rade — već koliko dugo ostatak društva može da ignoriše ono što se dešava pred njegovim očima.
Poziv na iskreni dijalog svih aktera, i vladajućih i njihovog tima u rezervi, onih u Skupštini, ali i studenta i nezavisnih intelektualaca, kao i neformalnih grupa građana, pokreta ili organizacija koje su registrovane i deluju u ma kom formatu u srpskom pretpolitičkom društvu, bio bi prvi ozbiljan korak ka odgovornom rešavanju duboke društvene krize. Negiranje iste ili represivni odgovor dela institucionalnog sistema koji je trenutno u rukama jednih, a sutra sasvim sigurno u rukama drugih, sve je samo ne odgovoran pristup problemima koji definitivno tište čitavo srpsko društvo.
Nema tog koji nije čuo narodnu poslovicu, „na mlađima svet ostaje“. Pa, ako je tako, zar nije najbolji mogući odnos spojiti iskustvo i objektivnu snagu, otvoriti dijalog, rešavati, a ne generisati društvene krizu ma odakle dolazila?
Korisni linkovi
Autor teksta: Ozna Vesti
