Poruke koje su evroparlamentarci uputili predstavnicima studentskog pokreta tokom nedavne posete Srbiji, otvorile su ozbiljna pitanja o granici između političkog saveta i otvorenog mešanja u unutrašnje političke procese jedne države.
Prema tim porukama, za političke promene i eventualni izborni uspeh protiv aktuelnih vlasti, neophodna je „sinergija svih opozicionih aktera“ i postizanje šireg konsenzusa o pravcu u kojem Srbija treba da ide.

Rektorat BU/Wikipedia

Pokušaj uvlačenja autentičnog studentskog pokreta u opozicionu matricu počinje da izaziva reakcije

Takav stav koji odavno kruži Srbijom, u domaćoj se javnosti sve češće ocenjuje kao neprihvatljiv i problematičan. Sada kada i formalno dolazi spolja, on donosi jasnu političku poruku o tome kako bi trebalo da se organizuju akteri unutrašnjih društvenih i političkih procesa u Srbiji, što je daleko od uobičajene diplomatske prakse, a nije ni u skladu sa tzv.vrednostima EU.

Studenti kao meta političkog usmeravanja

Evroparlamentarci su studente označili kao „nezaobilazan faktor“ na aktuelnoj političkoj sceni i upravo zbog toga im posvetili poseban sastanak. Iako je formalno naglašeno poštovanje njihove autonomije i unutrašnje dinamike, suštinska poruka bila je poziv da se studentski pokret poveže sa postojećim opozicionim strukturama i civilnim sektorom.

Za mnoge posmatrače, tu leži ključni problem. Studentski pokret je u prethodnom periodu stekao snažan društveni legitimitet upravo zahvaljujući potpunom i nedvosmislenom distanciranju od stranačke politike i opozicije koju najveći deo javnosti u Srbiji doživljava kao neefikasnu, amorfnu i bez stvarne snage (pa ni želje) za promenama. Pokušaj da se studentski pokret „priključi“ već postojećoj političkoj infrastrukturi – tumači se kao loša namera i pokušaj kontrole.

Foto: Beta

Opozicija koja kritikuje institucije – a u njima učestvuje

Dodatni sloj kontroverze predstavlja uloga same opozicije, koja sebe u javnom diskursu često predstavlja kao žrtva „zarobljenih institucija“, dok istovremeno aktivno učestvuje u radu tih istih institucija – dajući poptpuni legitimitet procesima koje kritikuju. Takvo ponašanje mnogi ocenjuju kao licemerno: institucije se proglašavaju nelegitimnim i nedemokratskim, ali se njihove blagodeti maksimalno koriste za soptvenu dobit. O tome šta pojedini analitičari misle o srpskoj opoziciji i njenoj stvarnoj ulozi, možete pročitati – ovde.

Insistiranje evroparlamentaraca na povezivanju studenata sa takvom opozicijom poklapa se sa interesima njihovih političkih nalogodavaca u Evropskoj uniji, koji bi, prema kritičkim pogledima iz Srbije, studentski pokret rado videli pod kontrolom poznatih i predvidivih opozicionih aktera, nego kao autentičnu i nezavisnu društvenu snagu.

Brisel, sedište EK EU

EU između deklarativne kritike i stvarne podrške vlasti i studentska nesmotrenost?

Istovremeno, prema mnogima, prikazuje se i očigledan paradoks u politici Evropske unije prema Srbiji. Dok se na nivou brojnih izjava „srednjeg kadra“ kritikuje stanje demokratije, medijskih sloboda i delovanje srpskih institucija, istine radi – nikada i sa najviših pozicija iz zemalja članica EU – dotle se u praksi nastavlja puna institucionalna i politička saradnju sa aktuelnim vlastima u Srbiji, što u najmanju ruku deluje zbunjujuće.

Zbog toga se i pomenute poruke studentima ne mogu posmatrati kao iskrena podrška demokratskim procesima, već pre kao pokušaj da se energija jednog autentičnog pokreta u Srbiji zapravo kanališe u postojeće opoziciono „blato“, gde se već godinama fingira nekakva demokratija bez stvarnih rezultata.

U takvoj situaciji, rasprava o ulozi studenata postaje i rasprava o granicama (ne)dozvoljenog spoljnog uticaja, autentičnosti političke borbe, kao i prava srpskog društva da samo definiše sopstvene aktere promena, bez obzira na trenutne nejasnoće koji je to deo studentskog pokreta uz pomoć minornih unutrašnjih opozicionih političkih aktera – svojim razgovorima sa (takođe) delom evroparlamentaraca – možda i okrnjio jedinstveni studentski kredibilitet.