Krajem septembra ove godine (21.09), predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, najavio je predlog novog zakona o legalizaciji bespravno građenih objekata u Srbiji. U svom obraćanju javnosti, predstojeći zakon, nazvao je “Konačno svoj na svome”. Cilj je da se pod veoma pojednostavljenim uslovima izvrši legalizacija postojećih nelegalnih nepokretnosti po maksimalno prihvatljivoj ceni. Naime, za manje i srednje stanove (bez jasne definicije površina ovom prilikom) u iznos od 100 evra, dok je za veliki stan na Terazijama od 200 m2, predviđen iznos od maksimalno 1.000 evra.

A stanova za legalizaciju u kategoriji za “100 evra” gotovo je 70%, naglasio je predsednik Vučić, uz napomenu da u Srbiji postoji 4,8 miliona nelegalnih objekata.

Kuriozitet je da je tom prilikom naglasio i da će legalizaciju biti moguće okončati u roku od 60 dana, praktično do kraja godine.

Ipak, u novom zakonu koji je potom usvojila Narodna skupština Republike Srbije – pojam „legalizacija“ – ne postoji. O čemu se onda radi?

Koliko god da je dosad bilo zakona „o legalizaciji“, kojim tempom se do sada odvijala legalizacija?

Sve do sada u javnosti se pominjala cifra od 2,1 miliona nelagalnih objekata, odnosno objekata za legalizaciju. U ovom trenutku  ostalo je nejasno da li se brojka od 2,1 miliona objekata za legalizaciju odnosi na sve već predate zahteve, od kojih su mnogi stariji i od čitavih 10 godina, ili se odnosila na ukupnu procenu svih nelegalnih nepokrtenosti u Srbiji, a za šta predesdnik Vučić navodi da ih ima 4,8 miliona.

Od 2000. godine do danas, što donošenjem redom novih zakona o legalizaciji, a što njihovim izmenama, tek, do danas, sveukupno je doneto čak 6 zakona i izmena i dopuna tih zakona, a da zapravo nijedan od njih nije ispunio svoju svrhu.

U javnosti su ostali poznati i gromoglasno najavljivani takozvani Šumarčev, pa Veljin, na kraju i Zoranin zakon. Svi su vezivani za u datom trenutku aktuelne resorne ministre i apsolutno nijedan zakon nije zaživeo u svojoj primeni na pravi i predviđeni način.

Nešto je bilo kočnica. A ako nije to bio sam zakon i njegove odredbe, šta je onda onemogućilo realizaciju i primenu istih?

Za sada to ostaje nepoznanica, barem delu javnosti. Možda više znaju oni koji su se upustili u taj proces, po bilo kom od navedenih zakona.

Po podacima NALED, u Srbiji se godišnje dovrši tek oko 40.000 legalizacija, što je tempo koji zabrinjava, jer bi, ako bi se nastavilo tako, za legalizaciju svih zainteresovanih bilo bi potrebno i više od 50 godina. Zato, bespredmetno je i komentarisati ove podatke i svakako je jasno da se nešto mora hitno i celovito učiniti po tom pitanju. Možda je ova inicijativa predsednika na pravom tragu, bez obzira što ogroman broj građana postavlja pitanje zašto to nije bilo i ranije, zašto se sve odvijalo onako kako se i danas odvija. 10 godina (i više) bio je period dovoljno dug i dovoljno potentan da već sve bude okončano.

I Srbija je tako počela da gubi, ne samo građani.

Ukidanjem slobodnog i registrovanog prometovanja vanknjižnih nepokretnosti, tog ubedljivo najčešćeg porodičnog kapitala, mnogi pojedinci i čitave porodice, dovedeni su u neprihvatljiv pa i nehuman položaj. Svi oni postali su taoci nekog sistema koji je podigao koruptivni potencijal na neslućene visine, dok je sam pojedinac, valsnik neuknjižene imovine, bio suočen sa svojevrsnim obespravljivanjem i onemogućavanjem upravljanja i materijalnog raspolaganja svojom imovinom. Imao si i imaš, ali praktično – kao i da nemaš. Čak se i porezi plaćaju na ono za šta si onemogućen da legalizuješ, a ispoštovao si zakone.

Otuda su i predsednička inicijativa, a potom i zakon, svakako dobrodošli i ako se sve zaista i realizuje po nivou i u najavljenoj dinamici, to će biti makar delimično vraćanje oduzete pravde u prave ruke, u ruke vlasnika milionskih neuknjiženih nepokretnosti u Republici Srbiji.

Jer, ta milionska brojka neuknjiženih domaćinstava i objekata po Srbiji, jednostavno se mora rešiti. U konačnom, raspolaganje tom sutra legalnom imovinom – direktno se povećava i podstiče privredni razvoj Srbije, i to u posebno teškoj situaciji kada je jednom potpuno nerazumnom i neočekivanom, krajnje diskutabilnom odlukom – neko svojevremeno izbacio tolike milijarde evra vrednosti neuknjiženih nepokretnosti iz finansijskog prometa u Srbiji, onemogućavajući tako ono što je oduvek pre te odluke i bilo moguće: kupoprodaja i prometovanje vanknjižnog vlasništva.

Sajt paragraf.rs

Evidentiranje, ne i legalizacija – kada počinje

S obzirom na bitna odstupanja, makar i samo terminološka – između onog što se naslućivalo iz predsedničke najave i onoga što je zapravo izglasano kao „Zakon o posebnim uslovima za evidentiranje i upis prava na nepokretnostima“, otuda i ne treba da čude bitna razmimoilaženja u tumačenjima svega u vezi sa inicijativom i donetim zakonom i unutar stručne javnosti, a tek ne zabune i nepoznanice u široj populaciji zainteresovanoj za legalizaciju svojih nepokretnosti.

U tom smislu, osluškujući brojne javne objave na društvenim mrežama i u medijima, iskristalisao se utisak da nije reč o legalizaciji u klasičnom smislu. Ipak, sprovedeno je nešto drugo, gotovo podjednako značajno – katastarski upis svojine na pomenutim, i dalje nelegalnim objektima.

Ključna razlika je u tome što iako zakon to striktno ne navodi, ono se podrazumeva: pravo na stavljanje u promet, odnosno kupoprodaju predmetnih nepokretnosti. To predstavlja pomak koji je i više nego dobrodošao – kako za dosad oštećene građane, tako i za privredni razvoj Srbije.

Prijava počinje 8.decembra i vrši se elektronskim putem, a završava se 5.februara, uz mogućnosti produženja roka pod posebnim uslovima i u opravdanim slučajevima. Građani sve potrebne informacije i uputstvo za realizaciju svojih prijava ukoliko ne angažuju stručna lica, mogu pronaći na sajtu „Svoj na svome“ – ovde.

Foto: terrahunt

Šta se ispustilo iz vida

Ogroman broj građana koji je (iznova) doveden u neravnopravan položaj samim poništavanjem svih prethodnih (započetih) procesa legalizacije – i stavljanjem u isti red sa onim koji to prvi put budu pokretali tog 8.decembra. Potrošen novac na izradu tražene i zakonom predviđene dokumentacije, kolosalno gubljenje živaca i vremena na obijanju pragova svih odeljenja i sekretarijata zaduženih za legalizaciju, stres, nezadovoljstvo, opstrukcija, sve je to pratilo one građane koji su poštujući sve donete zakone – ulazili  u proces u kome nije postojao kraj. A broj onih koji 5, 10, pa i više godina ulažu sav svoj (zakoniti) trud da reše kolosalni problem koji im je izmakao tlo pod nogama – sada su praktično u istom košu sa „novajlijama“ svake vrste, što je apsolutno neprimereno.

Zakonodavac, ali i predlagač, trebaju ovo imati u vidu i podstaknuti selekciju na način da svi ti ljudi dobiju zasluženu prednost i primerenu brzinu u rešavanju svoje „evidencije“ ovaj put po najnovijem zakonu.