Čini se da koliko ima ljudi, toliko ima i „definicija“ homoseksualnosti. Jedno je sigurno, oni su deo „nas“, isto što i mi, ljudi sa svim svojim vrlinama i manama, a ona nit koja ih razlikuje od objektivne većine, jeste – (sasvim) prirodna varijacija ljudske seksualnosti.

I nije to neka „ekskluziva“ obezbeđena isključivo za ljudsku vrstu, već je deo celokupnog ambijenta koji zovemo životinjski svet.

Ali, zbog čega dolazi do tih varijacija u ljudskoj seksualnosti, i otkud to da u tih nekoliko procenata u opštoj populaciji (procene se kreću do 2 do čak 10% u nekim sredinama), do izražaja dolaze sklonosti bitno drugačije u odnosu na onu kolosalnu većinu populacije „normalnog“ seksualnog opredeljenja?

Nauka je varirala u svojim opredeljenjima kada su uzroci u pitanju, često i pod političkim uticajima i inercije masa, uticajima trenutaka, uticajima sredine, običija, vere, vaspitanja, neretko i ličnih sklonosti pojedinaca od nauke koji su se bavali ili se i sada bave sa ovom temom.

Bilo kako bilo, neke konstante su se vremenom utvrdile i postale relativno univerzalne.

S tim u vezi, definitivno se izdvaju dva moćna segmenta koja definišu nečiju „seksualnu varijaciju“ – hormoni kao hemijski glasnici koji utiču na sve procese u organizmu, od metaboličkih do onih emocionalnih. Recimo, koliko puta ste čuli od vaše partnerke u određenim danima svog mesečnog perioda da se oseća ovako ili onako, u svakom slučaju ne kao svih ostalih dana?

Naše žlezde luče hormone, a testosteron i estrogen su ključni za razvoj muških i ženskih polnih karakteristika, ali imaju i krajnje značajnu ulogu u samom mozgu gde utiču i na ponašanje, eksplozivnost, seksualnu motivaciju.

Da li ima ključnog faktora?

U svakom slučaju, nauka nije definisala samo jedan isključivi faktor koji dovodi do homoseksualnosti, već je u pitanju čitav spoj, odnosno interakcija više bioloških i sredinskih faktora, od prenatalnog uticaja tokom fetalnog razvoja gde nivo hormona u materici može uticati na razvoj mozga – do genetike. Nauka je otkrila i da je kod homoseksualnih muškaraca jedan region u hipotalamusu nešto manji nego kod drugih muškaraca, i da je veoma sličan onima kod ženske populacije.

Drugi krupan i neizostavan faktor jeste onaj sredinski, odnoso psihosocijalni. Sitauaciono usvajanje obrazaca tokom odrstanja i uticaj neposrednog okruženja, vezano i za ovu grupaciju i odrastanje u određenim okolnostima, takođe može biti snažan podsticaj za pokretanje pomenute prirodne seksualne varijacije. Primećeno je i da u porodicama sa većim brojem starije muške dece (braće), ona (naj)mlađa braća neretko mogu imati veću šansu da razviju homoseksulnost.

Faktora i naznaka je više. Nauka će se i dalje baviti ovom pojavom koja nimalo ne umanjuje ljudske kvalitete, ni one fizičke ni intelektualne, onih pojedinaca koji sebe svrstavaju u homoseksualnu grupu. Naprotiv, neretko su intelektualno i superiorniji, ma iz kog razloga poticala ta prodornost. A broj onih koji su svojim radom i prodornošću obeležili istoriju ljudskog društva čineći ga boljim, a pritom jesu bili homoseklsualci, zaista je velik i neupitan.

Zato, pravednost i spoznaja bi moralo biti imperativ, uz jedan čini se neophodan operez – psihococijalni faktor kao faktor situacionog usvajanja iz okoline kao nužan i poseban oprez u situaciji ako se nastoji omogućiti usvajanje dece (koju niko i ne pita u kakvom okruženju bi želeli da odrastju) kod istopolnih parova, a što bi moralo biti predmet razmatranja isključivo stručnjaka, svakako bez upliva bilo koje ili bilo čije politike, želja ili apriornih stavova bilo koje druge formacije izvan odgovarajućih uskostručnih krugova.