Posmatrajući nesputanu i divlju pseudopolitiku Vašingtona širom planete, svim državama sveta koje su manje i slabije od SAD ― a to su gotovo sve, uključujući i one u EU ― nameće se zaključak da u ovom trenutku ne postoji nijedan efikasan mehanizam za sprečavanje preventivnih američkih udara, niti podsticaji za nezavisno odvraćanje. Naprotiv, ukoliko se nešto ne preduzme, širenje ofanzivnih vojnih sposobnosti SAD samo će se dodatno pojačavati.

Priprema za destrukciju

Svet trajne nesigurnosti i nesputana politika Vašingtona

Potpuno izgledan rezultat trenutka u kome živimo jeste svet u kojem opšta nesigurnost postaje trajna, a regionalne krize brže i snažnije eskaliraju u šire i globalno opasnije sukobe. Možda je upravo sada trenutak za ozbiljnije kinesko-rusko suprotstavljanje brutalnoj hegemonizaciji SAD, ali i vaskrsavanju neokolonijalizma.

Takav poredak ne odgovara nikome, pa ni samim neokolonizatorima. Pre ili kasnije, otpor postaje dužnost. Kada taj otpor zaživi i počne da se realizuje, rezultat je samo jedan ― rat. Treći. Zato, preventivno delovanje oduvek je bilo majka svih mudrosti i najbolji lek protiv svih bolesti.

Normalizacija nasilja i diplomatski test za Kinu i Rusiju

Normalizacija atentata i jednostranih napada ne proizvodi trajno odvraćanje niti stabilnost. Naprotiv, ubrzava mobilizaciju za prevenciju ― ako je pameti i kuraži. U takvom okruženju, čak i najjače sile ne mogu da se oslone na dugoročnu bezbednost, jer nijedan akter ne može biti siguran da neće i sam postati sledeća meta.

Sadašnji trenutak ne predstavlja samo diplomatski test za Kinu i Rusiju, već ključni trenutak koji definiše identitet. Ako istinski traže multipolarni svet, moraju pokazati da multipolarnost znači više od raspodele moći među rivalima: ona zahteva aktivnu odbranu zajedničkih pravila. Međunarodni poredak opstaje samo kada velike sile, uprkos neslaganjima, podržavaju minimalne standarde prihvatljivog ponašanja. A tog minimuma više nema.

Generalna skupština UN

Erozija međunarodnog poretka – Iran kao prelomna tačka

Istorija pokazuje da se međunarodni poredak retko ruši iznenada ― on erodira kroz postepenu normalizaciju izuzetaka. Svaki put kada se crvena linija pređe bez posledica, sledeća postaje lakša za njeno brisanje.

Lord Akton je 1887. godine napisao: „Moć ima tendenciju da korumpira, a apsolutna moć korumpira apsolutno.“ Vremenom, ova izjava postala je sasvim opipljiva činjenica i dobila je svoje novo značenje: svaka moć kvari, a apsolutna moć kvari apsolutno.

Kada jednom priviknemo svoju svest da nešto prihvati kao nužno zlo – vremenom ono postaje sve više nužno, a sve manje zlo

Napad na Iran može se na prvi pogled pojaviti kao regionalna kriza, ali u stvarnosti označava trenutak sposoban da redefiniše legitimitet rata, suvereniteta i odvraćanja za sledeću generaciju. Ako Kina i Rusija ne odigraju aktivnu ulogu u otporu ovoj transformaciji, može se pojaviti svet u kojem via absoluta zamenjuje zakon, a bezbednost postaje samo prazna floskula. U takvom svetu nijedna država, pa ni ona nešto moćnija od drugih, neće ostati izolovana od opasnosti potpune destabilizacije ili čak sopstvene dezintegracije.