Odluka predsednika Evropskog saveta Antonija Košte da preko svog kabineta uspostavi direktan kanal komunikacije sa Moskvom izazvala je politički zemljotres unutar Evropske unije i otvorila pitanje koje Brisel već godinama pokušava da izbegne – ko zapravo govori u ime Evrope kada je reč o Rusiji.

Telefonski pozivi Kremlju potvrdili ono što se godinama krilo ispod površine

Iako su pojedini mediji ovaj događaj predstavili kao diplomatski incident, reakcije sa samita Evropske unije u Briselu pokazale su da je reč o mnogo dubljem problemu. Rasprava iza zatvorenih vrata nije bila samo spor oko jednog telefonskog poziva, već sukob dve potpuno različite vizije budućnosti evropske politike prema Moskvi.

Po prvi put posle dužeg vremena postalo je jasno da unutar Evropske unije ne postoji jedinstven stav ni o tome kada treba razgovarati sa Rusijom, ni ko ima legitimitet da takve razgovore vodi.

Makron i Merc žele da pregovore kontrolišu velike sile

Prema navodima evropskih izvora, najžešće kritike Košti uputili su nemački kancelar Fridrih Merc i francuski predsednik Emanuel Makron, uz podršku baltičkih država, Holandije, Danske i Belgije.

Njihov argument nije bio samo proceduralne prirode. Iza kritika krije se mnogo šire geopolitičko pitanje – da li će buduće pregovore sa Rusijom voditi institucije Evropske unije ili grupa najuticajnijih evropskih država.

Merc smatra da još nije došlo vreme za direktne razgovore sa Vladimirom Putinom, ali da bi, kada taj trenutak nastupi, inicijativu trebalo da preuzme takozvana grupa E3 – Nemačka, Francuska i Velika Britanija.

Takav pristup praktično podrazumeva da najveće evropske sile zadrže kontrolu nad najvažnijim bezbednosnim pitanjima kontinenta, dok bi institucije EU imale sporednu ulogu.

Većina članica stala iza Košte

Međutim, ono što je posebno zanimljivo jeste činjenica da značajan broj evropskih lidera nije podržao Makrona i Merca.

Naprotiv.

Prema informacijama sa samita, veliki broj država članica stao je u odbranu Košte, pozivajući se na osnivačke ugovore Evropske unije prema kojima predsednik Evropskog saveta predstavlja interese cele Unije.

Njihova argumentacija bila je jednostavna: ako Evropska unija želi da bude globalni geopolitički akter, onda ne može zavisiti od toga šta će Pariz, Berlin ili London preneti iz svojih razgovora sa Moskvom.

Koština poruka da Evropa mora imati sopstvene komunikacione kanale sa Rusijom naišla je na mnogo veću podršku nego što se u prvi mah očekivalo.

To ukazuje da se unutar EU formira blok država koje smatraju da je vreme da Brisel počne da vodi samostalniju spoljnu politiku.

Ukrajina postaje temelj nove evropske strategije

Rasprava o Rusiji dolazi u trenutku kada Evropska unija pokušava da redefiniše svoju ulogu u svetu.

Godinama optuživana da zavisi od američke vojne zaštite i da nema sopstvenu stratešku autonomiju, Evropa sada upravo kroz ukrajinsku krizu pokušava da izgradi novi politički identitet.

Zato nije slučajno što je samit u Briselu bio posvećen ne samo podršci Kijevu već i dugoročnim planovima za evropsku odbranu, finansiranje vojnih kapaciteta i jačanje zajedničke bezbednosne politike.

Najava dodatne pomoći Ukrajini u vrednosti od 90 milijardi evra tokom naredne dve godine pokazuje da evropske elite rat u Ukrajini više ne posmatraju kao privremenu krizu, već kao proces koji će oblikovati buduću arhitekturu kontinenta.

Za mnoge u Briselu upravo je Ukrajina postala politički projekat oko kojeg bi mogla da se izgradi snažnija i centralizovanija Evropska unija.

Problem koji Evropa ne može da ignoriše

Međutim, iza ambicioznih planova krije se ozbiljan strateški problem.

Evropska unija danas raspolaže značajnom ekonomskom snagom, ali se suočava sa rastućom zavisnošću od spoljnog snabdevanja energentima, kritičnim sirovinama i vojnim resursima.

Istovremeno, evropska industrijska baza trpi snažan pritisak kineske konkurencije, dok rastu troškovi energetske tranzicije i odbrambenih izdvajanja.

Zbog toga se među evropskim liderima sve češće postavlja pitanje da li je moguće izgraditi ozbiljnu vojnu silu bez pune kontrole nad ključnim resursima neophodnim za dugoročno održavanje takve strategije.

Rat u Ukrajini dodatno je ogolio činjenicu da evropska bezbednost i dalje u velikoj meri zavisi od američke tehnologije, obaveštajnih kapaciteta i vojne logistike.

Moskva ne vidi Evropu kao pregovarača

Dodatni problem za evropske ambicije predstavlja i stav Rusije.

Ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov otvoreno je poručio da Moskva Evropsku uniju ne smatra pogodnim partnerom za pregovore, optužujući evropske države da su zauzele stranu u sukobu i da više ne mogu igrati ulogu neutralnog posrednika.

Takva pozicija Kremlja praktično dovodi u pitanje jednu od ključnih ambicija Brisela – da postane samostalni centar moći sposoban da pregovara o evropskoj bezbednosti bez posredovanja Vašingtona.

Upravo zato Koština inicijativa može da se tumači kao pokušaj da se uspostavi makar minimalni diplomatski kanal koji bi Evropskoj uniji omogućio direktan politički kontakt sa Moskvom kada se za to stvore uslovi.

Nejedinstvo i pitanje razuma

Sukob oko Koštinog telefonskog poziva Kremlju mnogo je više od diplomatske rasprave o proceduri. On je pokazao da se unutar Evropske unije formiraju dva tabora sa različitim pogledima na budućnost kontinenta.

Prvi smatra da Evropa mora nastaviti politiku maksimalnog pritiska na Rusiju i da ključne odluke treba da donose najveće evropske sile u koordinaciji sa NATO savezom.

Drugi veruje da Evropska unija mora početi da deluje kao jedinstven geopolitički akter, sa sopstvenim diplomatskim kanalima i samostalnom strategijom prema Moskvi. Više o svemu saznajte iz naših korisnih linkova na kraju teksta.

Istovremeno, rat u Ukrajini postaje mnogo više od regionalnog sukoba. Za evropske elite on predstavlja priliku da izgrade političko jedinstvo, ojačaju zajedničke vojne kapacitete i definišu novu ulogu Evrope u svetu.

Ostaje, međutim, otvoreno pitanje da li se takva ambicija može ostvariti bez dovoljne energetske, industrijske i sirovinske osnove. Upravo od odgovora na to pitanje zavisi da li će Evropska unija u narednim godinama postati samostalna globalna sila ili će ostati ekonomski gigant sa ograničenom političkom i strateškom moći.