Šezdeset godina nakon što je Mao Ce Tung pokrenuo Kulturnu revoluciju, svet se i dalje suočava sa posledicama jednog od najdramatičnijih društveno-političkih eksperimenata 20. veka. Pokret, koji je trajao od 1966. do 1976. godine, zamišljen je kao ideološko čišćenje i učvršćenje Maove vlasti, ali je u praksi doveo do haosa, nasilja i dubokog nazadovanja kineskog društva. Profesori, studenti, obrazovanje — postali su arhineprijatelji jednog čoveka i njegove oligarhije.

Početak i ciljevi

U maju 1966. Mao Ce Tung je, nezadovoljan „revizionističkim" tendencijama u Komunističkoj partiji, pozvao na mobilizaciju omladine i obračun sa „buržoaskim elementima". Cilj je bio da se očuva revolucionarna čistota i eliminišu svi koji su odstupali od njegove linije. Ubrzo je nastala Crvena garda – studentske i đačke (lojalne i indoktrinirane) formacije dela mladih, koje su postale udarna pesnica "revolucije".

Metode sprovođenja

Kulturna revolucija se odvijala kroz masovne mitinge, propagandu i nasilje. „Mala crvena knjižica" sa citatima Mao Ce Tunga postala je obavezna ideološka referenca. Univerziteti i škole zatvarani su, kulturne institucije raspuštane, a lokalne vlasti zamenjene revolucionarnim komitetima. Politički neistomišljenici završavali su u zatvorima ili logorima, dok su stotine hiljada ljudi bile žrtve progona i fizičkog nasilja.

Položaj profesora i studenata

Profesori su se našli na udaru kao simboli „buržoaskog duha". Javna poniženja, fizički napadi i slanje na „prevaspitavanje" u radne logore postali su svakodnevica. Studenti su u početku imali relativno privilegovan položaj kao nosioci revolucije, zahvaljujući onom delu njih koji su na ovaj ili onaj način "prihvatili" načela Maove revolucije — ali su ubrzo i sami osetili teret sistema. Mnogi su poslati na selo u kampanji „učiti od seljaka", gde su prisilno radili i učili „pravu revolucionarnu praksu". Obrazovanje je praktično stalo – univerziteti i škole bili su zatvoreni godinama, što je dovelo do gubitka čitavih generacija.

Posledice

Kulturna revolucija ostavila je duboke rane na kineskom društvu. Obrazovni sistem bio je paralizovan, profesori progonjeni, studenti dezorijentisani, a društvo uvučeno u spiralu nasilja i straha. Ekonomski razvoj je zaustavljen, dok je politička scena očišćena od nezavisnih i umerenih kadrova, čime je Mao učvrstio svoju moć.

U jednoj rečenici: revolucija koja je trebalo da donese ideološku i partijsku "čistotu", donela je deceniju haosa, poniženja, nazadovanja.

"Kulturna revolucija": ideja jednog čoveka — kao ponor čitave nacije

Kulturna revolucija je primer kako politička mobilizacija može biti iskorišćena za represiju i uništenje obrazovnog sistema. Šezdeset godina kasnije, ona ostaje upozorenje da ideologija, kada se pretvori u oružje protiv znanja i slobode, može čitave narode odvesti u ponor.

Srećom po Kineze, nakon smrti Mao Ce Tunga 1976, na čelo Kine dolazi progonjeni Deng Sjaoping. Usledila su hapšenja tzv. „Četvoročlane bande", dok je Deng Sjaoping postepeno preuzimao vodeću ulogu u Komunističkoj partiji Kine i započeo radikalni otklon od politike Kulturne revolucije.

Povratak intelektualaca i obrazovanja

Deng je bio pragmatičar: smatrao je da Kina ne može napredovati bez znanja i stručnosti. Zato je rehabilitovao mnoge profesore, naučnike i intelektualce koji su tokom Kulturne revolucije bili progonjeni, ponižavani ili poslati na prisilni rad. Univerziteti su ponovo otvoreni, a obrazovni sistem obnovljen. Studenti su dobili priliku da se vrate studijama, a profesori da se vrate predavanja i istraživanju.

Politički zaokret

Pod Dengom je partija 1981. zvanično proglasila Kulturnu revoluciju „odgovornom za najveće nazadovanje i najteže gubitke" od osnivanja Narodne Republike Kine. Time je jasno stavljena tačka na Maovu politiku i otvoren put ka reformama. Deng je uveo koncept „socijalizma sa kineskim karakteristikama", što je značilo otvaranje zemlje ka tržišnoj ekonomiji, ali uz očuvanje političke kontrole partije.

Otklon od zamisli jednog čoveka i posledice za društvo

Rehabilitacija intelektualaca bila je ključna za modernizaciju Kine. Naučnici i profesori su ponovo postali cenjeni, a studenti su dobili šansu da se školuju u zemlji i inostranstvu. Upravo je to omogućilo da Kina u narednim decenijama postane — globalna ekonomska sila sveta.