Krajem septembra, 21.09, predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, najavio je predlog novog zakona o legalizaciji bespravno građenih objekata u Srbiji. U svom obraćanju javnosti, zakon koji to još nije, nazvao je “Konačno svoj na svome”. Cilj je da se pod veoma pojednostavljenim uslovima izvrši legalizacija postojećih nelegalnih nepokretnosti po maksimalno prihvatljivoj ceni. Naime, za manje i srednje stanove (bez jasne definicije površina ovom prilikom) u iznos od 100 evra, dok je za veliki stan na Terazijama od 200 m2, predviđen iznos od maksimalno 1.000 evra.

A stanova za legalizaciju u kategoriji za “100 evra” je gotovo 70%, naglasio je predsednik Vučić, uz napomenu da u Srbiji postoji gotovo 4,8 miliona nelegalnih objekata.

Kuriozitet je da je tom prilikom naglasio i da će legalizaciju biti moguće okončati u roku od 60 dana, odnosno do kraja godine.

Ali, kako su stvari izledale do sada i da li su ti rokovi i celovita primena tog budućeg zakona uopšte i mogući, iako još uvek ne znamo sve tehničke detalje i opcije u vezi sa istim?

Koliko je nelegalnih objekata u Srbiji i koliko se legalizacija obavi godišnje

Predsednik Vučić je u svom obraćanju izneo dosad nepoznate tvrdnje o ukupnom broju objekata (zgrada, stanova i dr) izgrađenih bez građevinske dozvole. Sve do sada u javnosti se pominjala cifra od 2,1 miliona nelagalnih objekata, odnosno objekata za legalizaciju. U ovom trenutku nejasno da li se brojka od 2,1 miliona objekata za legalizaciju odnosi na sve već predate zahteve, od kojih su mnogi stariji i od čitavih 10 godina, ili se odnosi na ukupnu procenu svih nelegalnih nepokrtenosti, a za šta predesdnik Vučić navodi da ih ima 4,8 miliona.

Koliko god da ih ima, kojim tempom se do sada odvijala legalizacija, i po kojim zakonima

Srbija je zemlja poznata po sposobnostima, ako ni po čemu drugom, onda bar  da ume da “štancuje” zakone. Tako je bilo i ranije, za sve, pa i za legalizaciju.

Naime, od 2000. godine do danas, što donošenjem redom novih zakona o legalizaciji, a što njihovim izmenama, tek, do danas, sveukupno je doneto čak 6 zakona i izmena i dopuna tih zakona, a da zapravo nijedan od njih nije ispunio svoju svrhu.

U javnosti su ostali poznati i gromoglasno najavljivani takozvani Šumarčev, pa Veljin, na kraju i Zoranin zakon. Svi su vezivani za u datom trnutku aktuelne resorne ministre i apsolutno nijedan zakon nije zaživeo u svojoj primeni i na pravi, predviđeni način.

Nešto je bilo kočnica.

Ako nije sam zakon i njegove odredbe, šta je onda onemogućilo realizaciju i primenu istih?

Za sada to ostaje nepoznanica, barem delu javnosti. Možda više znaju oni koji su se upustili u taj proces, po bilo kom od navedenih zakona.

Gubici svih su i gubici države u celini    

Po podacima NALED, u Srbiji se godinje dovrši tek oko 40.000 legalizacija, što je tempo koji zabrinjava, jer bi ako se nastavi tako, za legalizaciju svih zainteresovanih bilo potrebno i više od 50 godina. Zato, bespredmetno je i komentarisati ove podatke i svakako je jasno da se nešto mora hitno i celovito učiniti po tom pitanju. Možda je ova inicijativa predsdnika na pravom tragu, bez obzira što ogroman broj građana postavlja pitanje zašto to nije bilo i ranije, zašto se sve odvijalo ovako kako se i danas odvija. 10 godina (i više) bio je period dovoljno dug i dovoljno potentan da već sve bude okončano.

Nažalost, nije se uradilo očekivano, ali i krajnje neophodno.

Milionska brojka neuknjiženih domaćinstava i stanova po Srbiji, jednostavno se mora rešiti. U konačnom, raspolaganje tom sutra legalnom imovinom – povećava se i podstiče privredni razvoj Srbije, jer je jednom neočekivanom i krajnje diskutabilnom odlukom neko izbacio tolike milijarde evra vrednosti neuknjiženih nepokretnosti iz prometa, onemogućavajući tako ono što je oduvek pre te odluke i bilo moguće: kupoprodaja i prometovanje vanknjižnog vlasništva.

I Srbija je tako počela da gubi. Ne samo građani.

Ukidanjem slobodnog i registrovanog prometovanja vanknižnih nepokretnosti, tog ubedljivo najčešćeg porodičnog kapitala, mnogi pojedinci i čitave porodice, dovedeni su u neprihvatljiv pa i nehuman položaj. Svi oni postali su taoci nekog sistema koji je podigao koruptivni potencijal na neslućene visine, dok je sam pojedinac, valsnik neuknjižene imovine, bio suočen sa obespravljivanjem i sa onemogućavanjem upravljanja i materijalnog raspolaganja svojom imovinom. Imao si i imaš, a praktično, kao i da nemaš.

Otuda je ova najnovija inicijativa koju je ovih dana izneo predsednik republike, svakako dobrodošla i ako se zaista realizuje po nivou i u najavljenoj dinamici, to će biti vraćanje oduzete pravde u prave ruke, u ruke vlasnika milionskih neuknjiženih nepokretnosti u Republici Srbiji.

Dopuna

Samo par dana nakon donošenja ovog informativnog bloka, Narodna skupština Republike Srbije usvojila je novi zakon koji je stupio na snagu već 24. oktobra, a pod nazivom Zakon o posebnim uslovima za evidentiranje i upis prava na nepokretnostima. Sam naziv zakona, ali i njegov dosad prezentiran sadržaj iz ugla više „pravnih stručnjaka“ i advokatskih kancelarija, ostavlja startnu (jezičku) nedoumicu da li se zaista radi o legalizaciji, ili samo o pukom evidentiranju dosad nelegelizovanih time i neuknjiženih objekata, izgrađenih u celini ili u delu bez građevinske dozvole.

U očekivanju podzakonskih akata i preciznijeg tumačenja nadležnih u vezi sa nedoumicama koje se pojavljuju u javnom prostoru i među zaintetrsovanim građanima u vezi sa ovim novim zakonskim odredbama, ostaje nam da pretpostavimo da u pitanju ipak jeste „klasična“ legalizacija, s obzirom na katastarsko uvođenje. Ono što takođe nije do kraja jasno, jeste da li se najnovije procedure (prijava i dr) odnose i na one koji su već 5, 10, pa čak i 15 godina na „čekanju“ da im se legalizuju izgrađeni objekti (i pre 2015.god), a za koje su odavno podneli i svu potrebnu dokumentaciju koju su predviđali i svi dosad pomenuti i doneseni zakoni o legalizaciji.