„Litijum je srpska nafta, stižu dolari!“, Novosti, 05.11.2017 (https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:694158-Litijum-je-srpska-nafta-stizu-dolari)…

Ovu vest i u gotovo istovetnom obliku preneli su tada i drugi srpski mediji, novine, tabloidi, portali. Zadovoljstvo i uzbuđenje odisalo je iz svakog retka ovakve vesti.

Osam godina kasnije mnogi su su se zapitali da li je baš tako i da li je to ta naša “nafta”, te da li ćemo možda i mi biti bogati makar i samo delom kao i oni koji od nje zaista i žive? Otvorila su se i druga pitanja, posebno ona ekološka. Danas, nakon tih osam godina od pomenute obećavajuće vesti, srpski narod, ali i srpsko društvo u celini su uz bolju spoznaju činjenica putem inetrneta i sveprisutnih društvenih mreža, ali i pojedinih medija, čini se sve dalje od te realizacije i mogućnosti iskopavanja ove nesumnjivo značajne i u svakodnevnom životu sveprisutne sirovine koja se dobija iz litijumskih ruda.

Baterije čiji je litijum najčešća osnovna komponenta, svuda su oko nas  toliko da ne možemo zamisliti bilo koji savremeni uređaj od mobilnog telefona preko automobila i aviona, pa sve do svemirskih stanica, a da se u njima ne nalazi makar jedan njihov deo koji funkcioniše upravo uz pomoć litijumskih baterija.

I tako posmatrajući, srećne su zemlje i narodi koji ga imaju, a Srbija je barem prema dosadašnjim istraživanjima, među 20-ak država sveta koje imaju za  eksploataciju isplative zalihe litijumske rude.

Gde se zaista nalazi Srbija po zalihama ove rude?

Naime, iako sa svojih procenjenih 1,2 miliona tona Srbija nije ni blizu prvih 5 ili 6 vodećih država sveta čije se zalihe mere u nekim slučajevima i desetinama  miliona tona, dok smo u evropskim okvirima treća zemlja po zalihama ove rude. Ispred nas su Nemačka (2,7 miliona T), ali i Češka (1,4 miliona T) za koju se u nekim najnovijim procenama tvrdi da se na lokaciji tamošnjeg Cinoveca nalazi hard-rock ležište ove rude sa približno 7 miliona T.

Međutim, dok se ruda litijuma u Nemačkoj nalazi zapravo u kilometrima dubokim geotermalnim izvorima, ruda litijuma u Češkoj se nalazi u čvrstim stenama, dok se u Srbiji nalazi u tzv.mekim stenama. U Češkoj se litijumska ruda nalazi baš u području gde se vadio češki lignit. Interesantna poveznica iako ne nužno i obavezna, jeste da se u određenom broju slučajeva ruda litijuma nataložila u slojevima gde se nalazi i lignit, poput onog u Rajna i Sasko basenu u Nemačkoj, a gde je litijum pronađen u glonovitim sedimentima i iznad i ispod slojeva lignita. Ovde se može naglasiti i da procenjena ležišta rude lignita ispod našeg Kosmeta iznose nestvarnih 7 milijardi tona, odnosno preko 1.500 milijardi evra ili čak 60% od ukupnog rudnog blaga Srbije. Dok eventualna nalazišta rude litijuma ispod Kosmeta do zapadne okupacije Srbija i nije posebno istraživala, jer tada, istine radi, ni baterijski bum nije bio ni u najavi, možda su o tome ipak činili neki drugi, a danas i te kako vojno prisutni u našoj južnoj pokrajini.

U svakom slučaju, potpuno zadovoljstvo upućenih (najčešće onih u državnom vrhu, i ranijem i sadašnjem) u pronalazak i eksponencijalni rast procena obima litijumske rude u zapadnoj Srbiji, u samom narodu i nije dočekan na jednako uzbudljiv način.

Štaviše, vremenom su otpočeli sve učestaliji protesti i svojevrsni otpor dela naroda i gotovo celokupne srpske opozicije, posebno nakon dobijanja informacija vezanih za potencijalne ekološke i druge destruktivne opasnosti koje sa sobom nosi eksploatacija, ali i prerada ove rude, inače takođe predviđena da se vrši u Srbiji.

Istovremeno, i prethodna vlast za čije vreme su i započela istraživanja čuvenog Rio Tinta, ali i mnogih drugih sličnih kompanija, baš kao i trenutna, listom su se trudili više da nam ukažu nego da nam i dokažu svu ekonomsku blagodet koju bi za Srbiju i njenu naciju donela jedna ovakva eksploatacija.

Dok sa druge strane, one ekološke i zdravstvene, o potencijalnoj šteti niko od zvaničnika nije govorio. Barem koliko je poznato. A umesto zvaničnika, onih pre kao i ovih sada, o potencijalnoj šteti i opasnostima progovorili su zato najrazličitiji stručnjaci, brojne javne ličnost, ali i obični građani. Protesti su počeli da se nižu.

U vazduhu je počelo da lebdi pitanje isplativosti cele ideje, nizale su se nedoumice i kontradiktornosti među građanstvom, odgovori i tvrdnje i jedne (vlasti), i druge strane (brojnih građana, stručnjaka i opozicije), smestili su dobar deo nacije u duboki procep, biti protiv ili biti za?

Za šta se odlučiti, ali i zašto je i Šolc iznenada dojurio u Srbiju upravo u vezi sa eksploatacijom srpskog litijuma kada sama Nemačka raspolaže daleko sa većim  zalihama od Srbije? Naposletku, nameću se i pitanja koja bi to stvarna materijalna dobit bila za Srbiju, i na osnovu čega to, ali i koliku dobit bi iz Srbije iznosio onaj ko bi dobio dozvolu za početak eksploatacije srpskog litijuma?

Mnogo je pitanja, a (bilo zvaničnih, bilo nezvaničnih) odgovora – gotovo niotkud. Zato, moguće odgovore ili nešto više o svemu, možete pročitati na ima ko zna.