Pre samo nedelju dana, 16.oktobra, američki predsednik je obećavajuće izjavio da je obavio „dobar i produktivan“ telefonski razgovor sa Vladimirom Putinom. Razgovor je trajao više od 2 h i dva predsednika su nesumnjivo utanačili puno toga. Kao rezultat celishodnog razgovora, Zelenski je pozvan u Belu kuću. Ali za samo nešto više od 72h, dolazi do sada već tradicionalnog obrta – najavljeni budimpeštanski sastanak je otkazan. Ako je suditi po tonu iz okruženja američkog predsednika, trajno. No, da li je baš tako i da li tako može i ostati?

Šta se zapravo dogodilo, ili bolje, zašto se ovo događa?

Američki predsednik Donald Tramp više ne planira da se sastane sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u Budimpešti, saopštila je Bela kuća u utorak. Brzo otkazivanje samita uživo, i to samo nekoliko dana nakon što ga je Tramp i objavio, navodno je proizašlo usled odbijanja Moskve da ublaži svoje maksimalističke zahteve koji podrazumevaju, između ostalog, da se Kijev odrekne i delova teritorije koje na istoku Ukrajine još uvek drži pod svojom kontrolom.

Moskva od početka insistira na širem, ne samo diplomatskom sporazumu, već i onom vojnom, ali čini se, ponajviše na onom ekonomskom.

U međuvremenu, sam Zelenski je reterirao u svojim stavovima, pa su u skladu sa okolnostima Ukrajina i njeni evropski saveznici (sa ili bez Trampa), pripremili  mirovni plan koji podrazumeva zaustavljanje sukoba na trenutnoj liniji fronta, a što je čitavih 30% „manjka“ u odnosu na ruska stremljenja u oslobađanju čitavog Donbasa.

Zelenski (a zapravo SAD i EU, koje upadljivo „gube dah“ i sve više posustaju u isporukama novog i dodatnog naoružanja Ukrajini) zaista jeste devalvirao svoje trogodišnje nekada čvrste stavove, ali tako nešto još uvek nije, a izgleda, niti će to učiti – predsednik Putin.

Iako pouzdani izvori ne iznose u javnost ni približno konkretnije detalje ovakvog (ko zna kog po redu) američkog obrta, neke informacije su ipak dostupne neposrednom „kuloarskom“ okruženju. Naime, Putin je pozvao Trampa vrlo brzo nakon što je Tramp javno najavio mogućnost slanja Tomahavk raketa Ukrajini. Tim povodom oglasio se i Zelenski  koji je odmah potom izneo mišljenje da će Tramp odustati od razmatranja tog ukrajinskog zahteva, jer ne želi eskalaciju s Rusima bar dok se ne sastane s njima i ne bude imao jasan pregled igre.

Tokom tog poziva ruski predsednik je ponovio ruske zahteve, da Ukrajina preda kompletnu Donjecku oblast (sada drže 70% njene teritorije), ali je istovremeno  signalizirao da bi Rusija ipak mogla odstupiti od nekih delova Zaporoške i Hersonske oblasti (najverovatnije onih sa druge strane Dnjepra). U izvesnom smislu, ukoliko su ovakve informacije iza kulisa osnovane, to bi značilo da i sam Putin ipak poseže za određenim ustupcima. Čini se, više kao vetar u leđa Trampu u odnosu na jastrebove preko okeana, nego što bi to bilo u skadu sa ruskim maksimalističkim celjivima, a zbog kojih je promenjen i tamošnji ustav kada su i Zaporoška i Hersonska oblast ušle u sastav RF.

Da li je Budimpešta bila realna opcija, i ko je rekao da, misleći na – ne?

Možda – Rubio. Kada je sejao optimizam o sasvim izvesnom budimpeštanskom sastanku, nakon dvoipočasovnog razgovora sa svojim ruskim kolegom, Tramp je tom prilikom naglasio da će biti neophodno odraditi prethodne pripreme na nižem nivou. Mislio je na ministre spoljnih poslova dve zemlje, a čiji razgovor je kao deo razrađivanja slagalice i usledio nakon onog sa Putinom. Rubio i Lavrov su dugo i „konstruktivno“ razgovarali, ali nakon toga je zapravo i došlo do obrta – sastanak je otkazan.

Čini se da je Rubio postavljen Trampu poput Blinkena Bajdenu. Duboka država se morala povući, Tramp je bio izbor za izvlačenje iz Ukrajine, ali su kontrolni „punkt“ morali (p)ostaviti. Marko Rubio. Već sa 27 godina ušao je u američku politiku i nije je napuštao sve do sada. Trostruki sentaor (u tri mandata), jedan od čelnih ljudi tamošnjeg odbora za rad obaveštajnih službi. Neeksponiran, ali ubojiti igrač duboke države. Nije dozvolio Trampu ni ranije utanačen samostalni sastanak sa Putinom na Aljasci. Postalo je jasno, i Tramp ima staratelja.

Sa druge strane, ni Putinu se nije išlo u Budimpeštu. I on je rekao da, a mislio je – ne

Zašto? Ne samo zbog opasnosti od neželjenih događaja u smislu svoje lične bezbednosti. Put do Budimpešte, celom dužinom, ma sa koje strane, u suštini vodi preko teritorija zemalja članica NATO saveza. Sve je samo ne zgodna okolnost. Ali, ima još nešto. Budimpešta kao mesto potencijalnog susreta ima dublji i posebniji značaj. Naime, upravo je tamo 1994. i potpisan često na Zapadu i u Ukrajini potenciran Budimpeštanski memorandum, a sa kojim su Rusija, SAD i Velika Britanija garantovale bezbednost Ukrajini u zamenu za odricanje od nuklearnog oružja. Sporazum je predstavljao nek vrstu političkih garancija, ali ne i onih pravno obavezujućih, što se i potvrdilo u događajima od 2014. pa sve do danas. U neku ruku, bilo bi to i poniženje za rusku stranu u očima zapadnih konzumenata, iz simboličnih i razumljivih razloga. Zaista, previše toga da ne bi i ono rusko da, evoluiralo u – njet.