Međunarodna istraga razotkrila ozbiljne propuste u sistemu donacije reproduktivnog materijala i otvorila pitanje granica savremene medicine.

Evropsku javnost potresla je međunarodna istraga u kojoj je učestvovalo 14 javnih servisa, uključujući BBC i CBS News, a koja je otkrila da je spermatozoid jednog donora iz Danske, nosioca ozbiljne genetske mutacije povezane sa rakom, korišćen za začeće najmanje 197 dece u najmanje 14 evropskih zemalja.

Reč je o mutaciji u genu TP53, koji ima ključnu ulogu u sprečavanju nekontrolisanog rasta ćelija. Oštećenje tog gena dovodi do Li – Fraumeni sindroma, retkog, ali izuzetno opasnog naslednog poremećaja koji nosiocima daje i do 90 odsto rizika od razvoja malignih bolesti tokom života, često već u ranom detinjstvu.

VTO omogućava ostvarenje roditeljstva

Distribucija bez granica uz kršenje propisa

Donor je počeo da daje spermatozoide 2005. godine, isključivo preko Evropske sperm banke sa sedištem u Kopenhagenu, koja posluje kao centralni distributer i plasira reproduktivni materijal fertilitetnim klinikama širom Evrope.

U trenutku doniranja, donor je prošao tada važeće medicinske i genetske skrininge, koji nisu obuhvatali testiranje na retke mutacije, uključujući promene u genu TP53. Naknadno je utvrđeno da je mutacija bila prisutna još pre njegovog rođenja i da se nalazila u oko 20 odsto njegovih spermatozoida, što znači da su neka, ali ne sva deca začeta njegovim materijalom – nasledila genetski poremećaj u svim ćelijama tela.

Spermatozoidi tog donora distribuirani su ka 67 klinika u najmanje 14 zemalja. Iako mnoge države imaju nacionalna ograničenja o broju porodica koje mogu koristiti spermatozoide jednog donora, ne postoji međunarodni propis koji bi ograničio ukupan broj potomaka.

Istraga je pokazala da su u pojedinim slučajevima nacionalni zakoni direktno prekršeni. U Belgiji je utvrđeno da je spermatozoid istog donora korišćen kod 38 žena, iako zakon te zemlje dozvoljava najviše šest porodica po donoru, a rođeno je 53 dece.

Prema do sada objavljenim podacima, reproduktivni materijal korišćen je u više zemalja, uključujući Dansku, Belgiju, Španiju i Grčku, dok su žene iz Ujedinjenog Kraljevstva koristile taj materijal tokom lečenja u Danskoj, iako on nije distribuiran kroz licencirane britanske klinike.

Evropska sperm banka saopštila je da je donor uklonjen iz programa čim je mutacija otkrivena, ali stručnjaci upozoravaju da je šteta već učinjena, jer veliki broj dece tek treba da bude testiran.

Može li se isto dogoditi i kod donacije jajnih ćelija

Prema mišljenju genetičara, sličan scenario je teorijski moguć i kod donacije jajnih ćelija, jer i one nose polovinu genetskog materijala deteta. Ukoliko bi donatorka imala ozbiljnu naslednu mutaciju koja nije otkrivena tokom testiranja, ona bi se mogla preneti na dete na isti način kao i kod spermatozoida.

Razlika je u tome što se jajne ćelije znatno teže i ređe dobijaju, pa je broj trudnoća po jednoj donatorki manji, čime je i potencijalni obim problema ograničeniji, ali ne i nemoguć.

Kako stvari stoje sa Srbijom

U Republici Srbiji korišćenje doniranih reproduktivnih ćelija u postupcima biomedicinski potpomognute oplodnje uređeno je Zakonom o biomedicinski potpomognutoj oplodnji, koji se primenjuje od 2017. godine.

Zakon predviđa mogućnost upotrebe donirane sperme i doniranih jajnih ćelija, kao i uvoz reproduktivnog materijala iz inostranstva, uz obavezu vođenja evidencija i poštovanja propisanih medicinskih i bezbednosnih procedura.

Zbog ograničenog broja domaćih donora, sistem se u praksi delom oslanja na uvoz

U tom kontekstu, u decembru 2023. godine Republički fond za zdravstveno osiguranje saopštio je da je zaključen ugovor sa bankom reproduktivnih ćelija iz Španije, kako bi se postupci vantelesne oplodnje sa doniranim ćelijama mogli sprovoditi o trošku države. Tada je potvrđeno da su u Srbiju stigli prvi paketi doniranog reproduktivnog materijala namenjeni državnim zdravstvenim ustanovama, uključujući Ginekološko-akušersku kliniku „Narodni front“.

Istovremeno, Srbija od 2019. godine ima uspostavljenu Banku reproduktivnih ćelija, tkiva i embriona pri Ginekološko-akušerskoj klinici Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, koja predstavlja institucionalni okvir za skladištenje i evidenciju reproduktivnog materijala.

Kada je reč o konkretnom slučaju donora iz Danske, do dana objavljivanja ovog teksta ne postoji javno dostupna ili zvanično potvrđena informacija da je njegov reproduktivni materijal korišćen i u zdravstvenim ustanovama u Srbiji. Istovremeno, zbog činjenice da se donirani reproduktivni materijal u Evropi distribuira kroz međunarodne lance snabdevanja i da ne postoji jedinstvena javna evropska baza donora, nije moguće izneti kategoričnu tvrdnju kojom bi se takva mogućnost unapred isključila. Međutim, da li je i koliko državljanki Republike Srbije boravilo na inostranim klinikama u zemljama pomenutim u ovim izveštajima, te eventualno koristilo njihove usluge radi VTO, za sada ne postoje dostupne i relevantne informacije.

U svakom slučaju, upravo zbog toga, ovaj slučaj u kontekstu Srbije može se posmatrati isključivo kao razmatranje i bacanje više svetla na na sistemski problem na evropskom nivou, ali ne i kao bilo kakva potvrda da je domaći sistem bilo direktno ili indirektno, pogođen sa ovim konkretnim problemom.

Da li smo u želji za roditeljstvom počeli da utičemo i na prirodu

Ovaj slučaj ne otvara samo pitanje medicinskih propusta, već i duboko etičko, a za mnoge i versko pitanje današnjeg društva: da li smo, u snažnoj i razumljivoj želji za decom, počeli da pomeramo granice za koje i nismo sigurni gde se nalaze?

Savremena medicina danas može da omogući roditeljstvo tamo gde ono ranije nije bilo moguće. Međutim, tehnologija je očigledno napredovala brže od sistema kontrole, etike i odgovornosti. Fokus je bio na uspešnom začeću, dok su dugoročni rizici po dete ostali u drugom planu. Jurnjava za zaradom organizacija usled čijih propusta će dramatične posledice snositi mališani i njihove porodice poput ovog „danskog“ slučaja – otvara sijaset dilema i pitanja na koje moraju postojati jasni sistemski odgovori.

Problem nije u želji za potomstvom – ona je duboko ljudska i legitimna – već u pristupu svih uključenih u jednom ovakvom lancu. Ovaj slučaj donora sa kancerogenim genom – pokazuje da ni najbolja namera ne može opravdati sistem bez jasnih granica. Kada se prirodni procesi u potpunosti prebace u komercijalni i industrijski okvir, prostor između medicine i eksperimenta postaje opasno tanak.

Deca nisu komercijalni proizvod, niti trebaju biti kolateralni produkt tehnološkog napretka. Ako se pitanje etike ne postavi na prvo mesto, savremena medicina može  da promaši ono što bi trebalo da bude njen osnovni cilj i zadatak – produžetak i zaštitu života, naravno, uz jačanje preduslova za reproduktivno unapređenje.