Marinci SAD/Britannica

Najdramatičnija intervencija SAD u proteklih par decenija – otvara novo poglavlje za Latinsku Ameriku, ali i za svet, šokantnom operacijom koja će sasvim sigurno dugoročno preokrenuti i regionalnu i globalnu bezbednosnu arhitekturu.

Iznenadna američka vojna operacija u Venecueli, tokom koje su snage SAD zarobile predsednika Nikolasa Madura i njegovu suprugu, predstavlja najagresivniji unilateralni potez Vašingtona u Latinskoj Americi još od invazije na Panamu 1989. godine i otmice panamskog vladara, generala Norijege.

Napadi iz vazduha, sa kopna i mora, praćeni objavom fotografije Madura na američkom ratnom brodu, poslali su jasnu poruku – SAD su i voljne i spremne da primene silu kako bi oblikovale politički poredak u regionu.

Karakas je odmah zatražio hitnu sednicu Saveta bezbednosti UN, nazivajući akciju „brutalnom i jednostranom agresijom“. Reakcije su stigle i još uvek pristižu) iz celog sveta – od osuda do poziva na uzdržanost (poput EU).

Predsednici Rusije, Kine i Brazila: Putin, Si, Lula

Zašto se to dogodilo: politika, energija i povratak Monroove doktrine i gde su tu ruski i kineski prijatelji

Sukob između SAD i Venecuele traje više od dve decenije. Nacionalizacija naftne industrije, saveznički odnosi Karakasa sa levičarskim vladama i otvorena antiamerička retorika učinili su Venecuelu jednim od ključnih geopolitičkih žarišta zapadne hemisfere.

Operacija hapšenja Madura uklapa se u širi obrazac – povratak logike sile i oživljavanje Monroove doktrine u njenom najtvrđem obliku. Kontrola nad najvećim svetskim rezervama nafte ostaje strateški motiv koji se ne može zanemariti.

Ovaj događaj duboko potresa region. Latinska Amerika, već opterećena političkim podelama, ekonomskim krizama i rastućim uticajem spoljašnjih sila, sada se suočava sa novom realnošću. SAD su pokazale da su spremne na direktnu vojnu akciju, što otvara pitanje ko bi mogao biti sledeći cilj. Regionalne vlade strahuju od destabilizacije, posebno one koje imaju napete odnose sa Vašingtonom. Geopolitički balans se menja, jer zemlje poput Brazila, Meksika i Argentine moraju da redefinišu svoje pozicije prema SAD, Kini i Rusiji. Posebno u svetlu BRIKS-a i novih budućih odnosa.

Američko otvoreno ponižavanje ruskih i kineskih partnera pred očima čitavog sveta i domaće latinoameričke javnosti, ne doprinosi snažnom produbljivanju njihove međusobne saradnje, makar i samo privremeno slabeći veru u globalnu moć ove dve sile u nastupanju.

Primer Irana potvrdio je to prošlog leta. Istine radi, Putin je nudio blagovremenu pomoć Iranu (donekle sličnu američkoj pomoći Ukrajini, delom u odbrambenoj tehnici, delom kroz obaveštajnu podršku, i sl), ali su iranske mule verovale u sopstvenu nedodirljivost i snagu svog oružja – čekajući da ratifikuju mesecima ranije ponuđen strateški sporazum sa Rusijom. Sa namerom da dodatno ne iritiraju SAD. Ratifikovali su ga u svom parlamentu, ali tek nakon otpočinjanja izraelskih napada na Iran.

Danas ipak produbljuju tu saradnju sa RF, iako Rusija mora da pazi na odnos sa Izraelom – zbog više od milion svojih građana koji žive u njemu i kojima je ruski maternji jezik, što danas predstavlja ravno 15% izraelskog stanovništva.

Sve u svemu, za mnoge države regiona američka intervencija i najgrublje kršenje suvereniteta Venecuele, dokaz je da se era intervencija nije završila i da je samo čekala odgovarajući trenutak da se vrati. Nisu verovali Trampu.

Rubio i Tramp/AP

Šta je Monroova doktrina?

Monroova doktrina je spoljnopolitički princip koji je 1823. godine proglasio američki predsednik Džejms Monro.

Suština doktrine bila je jednostavna, ali izuzetno ambiciozna: Zapadna hemisfera pripada SAD i evropske sile nemaju pravo da se mešaju u poslove država Amerike.

U originalu je predstavljena kao zaštita mladih latinoameričkih republika od evropskog kolonijalizma, ali je tokom vremena postala osnova za američku dominaciju u regionu.

Tri ključne ideje Monroove doktrine

1. „Evropa napolje iz Amerike“ Evropskim silama poručeno je da ne smeju da kolonizuju ili intervenišu u državama Zapadne hemisfere.
2. „Amerika je američka“ SAD su sebe postavile kao garant bezbednosti i političkog poretka u regionu.
3. Pravo SAD na intervenciju Iako to nije pisalo u originalu, tokom 19. i 20. veka doktrina je tumačena tako da SAD imaju pravo da intervenišu u državama Latinske Amerike kada procene da je to „u interesu stabilnosti“.

Kako se primenjivala u praksi

Monroova doktrina postala je opravdanje za desetine intervencija SAD u regionu:

• invazija na Meksiko (1846)
• okupacija Kube, Haitija, Dominikanske Republike
• svrgavanje vlada u Gvatemali, Čileu, Nikaragvi
• invazija na Panamu (1989)
• pritisci i sankcije protiv Venecuele, Kube i drugih država

Drugim rečima: doktrina je evoluirala iz zaštitnog štita – u instrument američke hegemonije.

Putin i Trampov lični izaslanik Vitkof, Kremlj/AFP

Kredibilitet SAD kao posrednika u Ukrajini – ozbiljno narušen

Operacija u Venecueli otvara pitanje koje se sada nameće samo od sebe: kako država koja sprovodi jednostranu vojnu akciju protiv suverenog lidera može da pretenduje na ulogu neutralnog posrednika u ukrajinskom ratu.

Vašington insistira na međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima, ali ovakvi potezi pokazuju da se ta pravila primenjuju selektivno. Za mnoge zemlje globalnog juga, ovo je potvrda da se međunarodni sistem ne zasniva na principima, već na moći – što direktno utiče na spremnost da prihvate SAD kao nepristrasnog aktera u bilo kom konfliktu.

Tišina lidera velikih sila: poruka bez reči

Dok su formalne administracije Kine, Rusije i Indije izdale uobičajene diplomatske reakcije, upadljivo je da se lideri ovih zemalja nisu oglasili. U trenutku kada SAD demonstriraju silu na najdirektniji način, izostanak njihovog ličnog stava postaje politička poruka sama po sebi.

Ta tišina ne znači neutralnost, ona prevashodno znači – kalkulaciju. Velike sile posmatraju kako Vašington pomera granice, procenjuju kako to utiče na njihove interese i biraju da ćute kada im to otvara prostor za sopstvene geopolitičke ambicije. U svetu koji se ubrzano fragmentira, tišina lidera postaje jednako važna kao i reči.