Rusija ubrzano jača vojno prisustvo u Libiji, razvijajući infrastrukturu na šest vojnih aerodroma i učvršćujući logističke veze koje joj omogućavaju da poveže Mediteran sa afričkim Sahelom. Ključni oslonac Moskve na terenu ostaje general Kalifa Haftar, čije snage kontrolišu istočni i veliki deo južnog dela zemlje. Prema proceni francuskog lista Le Monde iz aprila 2026, Haftarov uticaj obuhvata gotovo tri četvrtine libijske teritorije. Za Kremlj, međutim, Libija nije samo saveznik u severnoj Africi: ona postaje sve važnija tačka za premeštanje vojnika, naoružanja i opreme prema Maliju, Burkini Faso i drugim delovima kontinenta, uz istovremeno jačanje ruskog prisustva na južnom krilu NATO-a.

Šest vojnih aerodroma: ruska infrastruktura širi se kroz Libiju

Rusko vojno prisustvo u Libiji ulazi u novu fazu. Umesto oslanjanja isključivo na raspoređivanje ljudstva i povremene isporuke vojne opreme, Moskva razvija širu logističku infrastrukturu koja bi joj omogućila dugoročnije delovanje u severnoj Africi i prema državama Sahela.

Prema analizi satelitskih snimaka projekta Tearline, objavljenoj 3. juna 2026. u saradnji sa američkom Nacionalnom geoprostornom obaveštajnom agencijom, infrastrukturni radovi zabeleženi su na šest libijskih vojnih aerodroma na kojima je prijavljeno prisustvo ruskog Afričkog korpusa. Analiza obuhvata promene nastale od dolaska ove ruske formacije u Libiju 2024. godine.

U pitanju su aerodromi Al Hadim, Al Džufra, Tamanhint, Maten el Sara, Al Kardabija i Brak al Šati. Na njima su zabeleženi različiti oblici izgradnje i obnove hangara, objekata za smeštaj ljudstva, skladišta, prilaznih puteva, manevarskih površina i pista.

Posebno je značajno što su radovi raspoređeni na više lokacija u istočnom, centralnom i južnom delu Libije. Takva mreža pruža mogućnost da se ljudstvo i oprema raspoređuju između različitih delova zemlje, uz podršku za dalje transportne operacije prema afričkom zaleđu.

Šest aerodroma još uvek nisu formalno postali ruske vojne baze. Reč je o libijskim vojnim objektima na kojima je dokumentovana infrastruktura povezana sa ruskim prisustvom i za koje se procenjuje da Moskvi omogućavaju operativni pristup.

Autori analize procenjuju da razvoj infrastrukture jača rusko vojno uporište u severnoj Africi i stvara povoljnije uslove za aktivnosti u Sahelu. Nalazi su zasnovani na satelitskim snimcima i dostupnim otvorenim izvorima, pa ih treba razlikovati od zvanične potvrde svih ruskih namera i budućih operacija.

Haftarova teritorija: gotovo tri četvrtine Libije pod njegovim uticajem

Razmere ruskog prisustva teško je razumeti bez položaja generala Kalife Haftara u libijskom političkom i vojnom sistemu. Od podele zemlje koja se produbila posle spornih izbora 2014. godine, Libija nema jedinstven centar vlasti koji efektivno upravlja celokupnom teritorijom.

Haftarove snage, poznate kao Libijska nacionalna armija, oslanjaju se na istočnu Libiju, sa Bengazijem kao jednim od glavnih centara moći, i kontrolišu veliki deo juga zemlje. Na zapadu se nalazi suparnički politički i bezbednosni blok sa centrom u Tripoliju. Između ovih centara postoje različite lokalne oružane grupe, političke strukture i institucije čiji se interesi ne poklapaju uvek.

Prema analizi francuskog lista Le Monde od 19. aprila 2026, Haftarov uticaj obuhvata gotovo tri četvrtine Libije, uključujući veliki deo juga bogatog energetskim resursima. Ovu procenu treba razumeti kao približan obim teritorije pod njegovom dominacijom, a ne kao dokaz da Haftarova administracija ima jednaku i neometanu kontrolu nad svakim delom tog prostora.

Ta geografska prednost daje njegovim snagama pristup važnim pravcima kroz pustinjsko zaleđe i teritorijama od značaja za energetsku infrastrukturu. Istovremeno, Haftarov položaj čini ga važnim partnerom za svaku stranu koja želi da razvija vojno prisustvo u istočnoj i južnoj Libiji.

Haftarova prednost nije samo u veličini teritorije koju kontroliše. Ona je i u geografiji: njegove pozicije povezuju mediteransku obalu sa udaljenim južnim delovima Libije, odakle se otvaraju pravci prema Čadu, Sudanu i širem prostoru Sahela.

Za Moskvu je takav partner važan jer omogućava pristup vojnoj infrastrukturi i logističkim pravcima bez potrebe da Rusija samostalno uspostavlja kontrolu nad libijskom teritorijom. Ipak, saradnja ne znači da je Haftar samo izvršilac ruskih naloga: on ima sopstvene političke i bezbednosne interese, kao i odnose sa drugim međunarodnim akterima.

Od Vagnera do Afričkog korpusa: promena organizacije, isti strateški prostor

Rusko vojno angažovanje u Libiji postalo je posebno vidljivo 2019. godine, tokom ofanzive Haftarovih snaga na Tripoli. Tada su pripadnici Vagner grupe pružali podršku njegovoj vojnoj kampanji, čime je Moskva dobila dodatnu mogućnost da utiče na libijski sukob.

Posle smrti Jevgenija Prigožina 2023. godine, Rusija je počela da preuređuje svoje vojne strukture u Africi i da deo ranijih aktivnosti stavlja pod neposredniju kontrolu države. Afrički korpus, koji je podređen ruskom Ministarstvu odbrane, postao je važan deo tog procesa.

U Libiji se ova promena odvija kroz korišćenje postojeće infrastrukture, raspoređivanje ljudstva i razvoj objekata potrebnih za dugotrajnije prisustvo. To Moskvi pruža veću kontrolu nad organizacijom vojnih aktivnosti i povezivanjem libijskog prostora sa drugim afričkim operacijama.

Ruska strategija pritom nije ograničena samo na Haftarov blok. Moskva održava kontakte i sa političkim strukturama na zapadu zemlje, što joj omogućava da zadrži kanale uticaja u različitim scenarijima budućeg razvoja libijske krize. Vojna saradnja sa Haftarom, međutim, znatno je razvijenija.

Al Džufra, Tamanhint i Maten el Sara: položaji koji povezuju Mediteran i Sahel

Šest aerodroma nema istu geografsku ni operativnu ulogu. Njihov značaj proizlazi upravo iz rasporeda na različitim delovima libijske teritorije.

Al Džufra: nalazi se u centralnom delu Libije i već godinama predstavlja važnu tačku ruskog vojnog prisustva. Njena lokacija omogućava podršku aktivnostima u unutrašnjosti zemlje.

Al Hadim: aerodrom u istočnoj Libiji važan je za transport ljudi i opreme i povezivanje sa drugim lokacijama pod uticajem Haftarovih snaga.

Tamanhint: nalazi se u blizini Sabe, u južnoj Libiji. Radovi na infrastrukturi povećavaju mogućnosti korišćenja aerodroma za logističke i transportne potrebe.

Maten el Sara: udaljen je na jugoistoku zemlje, u blizini granica sa Čadom i Sudanom. Satelitska analiza pokazuje izgradnju pet novih hangara, dodatnih objekata i obnovu piste, što ukazuje na značaj ove lokacije za podršku operacijama u južnom susedstvu Libije.

Al Kardabija: nalazi se u blizini Sirta i predstavlja još jednu tačku u mreži koja povezuje centralni deo zemlje sa istočnim položajima.

Brak al Šati: aerodrom u unutrašnjosti južne Libije dopunjuje raspored ruskog prisustva i povećava mogućnosti podrške aktivnostima u pustinjskom zaleđu.

Ovakav raspored omogućava Rusiji da smanji logističku udaljenost između svojih libijskih položaja i područja u kojima deluje Afrički korpus. Prebacivanje ljudstva, rezervnih delova, goriva, vozila i druge opreme zahteva pouzdane transportne pravce, a razvoj infrastrukture u Libiji može da olakša organizaciju takvih operacija.

Tobruk i Mediteran: interes za luku ne znači da je baza već uspostavljena

Ruski interes za Libiju ne završava se na aerodromima. Posebnu pažnju privlači Tobruk, strateška luka na istočnoj obali zemlje, preko koje su, prema izveštajima o ruskim aktivnostima, ranije dopremani vojna oprema i druga sredstva.

Za Moskvu bi dugoročan pristup pomorskoj infrastrukturi u Tobruku predstavljao dodatnu prednost. Povezivanje morskog i vazdušnog transporta olakšalo bi snabdevanje ruskih snaga i povećalo mogućnost delovanja na prostoru između Mediterana i Afrike.

Međutim, nije isto kada ruski brodovi koriste luku, kada Moskva pregovara o pristupu infrastrukturi i kada postoji formalno uspostavljena ruska pomorska baza. Analiza Tearlinea navodi da postoje izveštaji o ruskim planovima za ulaganje u luku Tobruk i tamošnju vazdušnu bazu, ali u analiziranim satelitskim snimcima do aprila 2026. nisu utvrđeni radovi koji bi se neposredno mogli pripisati Rusiji na tim lokacijama.

Ako bi Moskva u budućnosti obezbedila trajno pomorsko uporište u Tobruku, to bi predstavljalo kvalitativno proširenje njenog prisustva na Mediteranu. Za sada, međutim, treba razlikovati dokumentovano korišćenje infrastrukture i interesovanje za luku od potvrđenog uspostavljanja stalne ruske pomorske baze.

Takav razvoj događaja bio bi važan za evropske države i NATO, jer se Tobruk nalazi na južnoj strani Mediterana, u prostoru od neposrednog značaja za pomorski saobraćaj, nadzor i regionalnu bezbednost.

Libija kao logistička kapija za ruske operacije u Africi

Rusko prisustvo u Libiji dobija dodatni značaj kada se posmatra u kontekstu aktivnosti Afričkog korpusa u Sahelu. Moskva razvija bezbednosnu saradnju sa državama u kojima je došlo do promena vlasti i slabljenja ranijih veza sa zapadnim partnerima. U tom prostoru posebno se izdvajaju Mali i Burkina Faso, kao i Centralnoafrička Republika i druge zemlje u kojima Rusija nastoji da očuva ili proširi svoj uticaj.

Logistički problem je veliki: oprema i ljudstvo moraju da se prebacuju na velike udaljenosti, preko teritorija različitih država i uz oslanjanje na ograničen broj pouzdanih pravaca. Libija može da smanji deo tog opterećenja jer Rusiji pruža mogućnost da održava zalihe i koristi vazdušnu infrastrukturu bliže područjima u kojima deluje.

U tom smislu, šest aerodroma nije samo skup odvojenih objekata. Njihov značaj proizlazi iz mogućnosti da funkcionišu kao povezani sistem za prihvat, održavanje, raspoređivanje i dalji transport ljudstva i opreme.

Rusija razvija i druge logističke veze na afričkom kontinentu, ali Libija ima specifičnu prednost: spaja pristup Mediteranu sa kopnenim pravcima prema Sahelu. To je čini važnim delom šire strategije održavanja ruskog vojnog prisustva u Africi.

Libija nije samo saveznik: ona je deo šire ruske strategije

Rusko jačanje u Libiji ne može se svesti samo na podršku generalu Haftaru, niti samo na interesovanje za naftu. Reč je o povezivanju vojne infrastrukture, logističkih pravaca, političkih odnosa i ekonomskih mogućnosti u jedinstvenom strateškom prostoru.

Haftarove snage obezbeđuju Moskvi pristup velikom delu istočne i južne Libije. Aerodromi stvaraju uslove za transport i održavanje vojne opreme, dok interesovanje za Tobruk otvara mogućnost dodatnog pomorskog oslonca na Mediteranu. Energetski resursi i finansijske veze predstavljaju još jednu dimenziju odnosa, iako konkretne tvrdnje o neposrednoj naplati ruske vojne pomoći naftnim prihodima zahtevaju dodatne dokaze.

Suština ruske strategije jeste da se postojeće prisustvo pretvori u dugoročnu mrežu oslonaca. Gotovo tri četvrtine libijske teritorije, prema proceni Le Mondea, nalazi se pod Haftarovim uticajem, dok analiza satelitskih snimaka pokazuje razvoj infrastrukture na šest aerodroma povezanih sa ruskim Afričkim korpusom. Ako Moskva uspe da održi pristup tim položajima i poveže ih sa drugim logističkim pravcima u Africi, Libija će dobiti još značajniju ulogu u ruskoj projekciji moći na Mediteranu i prema Sahelu.

Komentar možete ostaviti ispod teksta u delu za komentarisanje. Izbor korisničkog imena je slobodan, a anonimnost zagarantovana. Molimo vas da prethodno pročitate našu politiku privatnosti i pravila korišćenja. Komentarisanje je slobodno i poželjno. Ovo je i forum i mesto gde slobodno možete izneti svoj stav i uporediti ga sa stavovima drugih čitalaca portala.