Ratko Mladić je preminuo u Hagu, u 84. godini, dok je služio doživotnu kaznu zatvora. Njegova smrt zatvara život jednog od najkontroverznijih vojnih komandanta ratova devedesetih, ali ne zatvara ni političke ni istorijske sporove koji su ga pratili — od Srebrenice i Sarajeva do pitanja prirode haške pravde i same kvalifikacije genocida.
Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične tribunale potvrdio je da je Mladić preminuo 27. avgusta 2026. godine, dok je bio hospitalizovan u Hagu. Holandske vlasti pokrenule su uobičajenu proceduru i istragu okolnosti smrti.
Mladić je 2017. godine osuđen na doživotni zatvor zbog genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina počinjenih tokom rata u Bosni i Hercegovini. Žalbeno veće je 2021. godine potvrdilo njegovu presudu, čime je ona postala pravosnažna.
Smrt koja ne završava polemiku
Za jedne, Mladić je simbol najtežih zločina počinjenih tokom rata u Bosni i Hercegovini. Za druge, njegovo ime je ostalo povezano sa drugačijim viđenjem rata, u kojem se insistira na tome da su zločini počinjeni na svim stranama i da je međunarodna pravda prema Srbima bila politički obojena. U građanskom ratu neko je morao braniti i srpski živalj. Mladić se nije slučajno tamo zatekao, baš kao ni komandanti suparničkih strana.
Između ta dva pogleda postoji ogroman prostor za raspravu — ali i potreba da se činjenice odvoje od političkih interpretacija.
Pravna činjenica je da je Mladićeva presuda za genocid pravosnažna. Politička i istorijska rasprava o toj presudi, njenoj interpretaciji i načinu na koji je međunarodna pravda tretirala različite sukobe jeste nešto drugo i nije prestala njenim donošenjem. Naprotiv.
Srebrenica i pitanje šta tačno znači genocid
Najspornija tačka Mladićeve presude upravo je kvalifikacija događaja u Srebrenici kao genocida.
Međunarodni sudovi zaključili su da su masovna ubistva bošnjačkih muškaraca i dečaka u Srebrenici u julu 1995. predstavljala genocid. U sudskim i međunarodnim dokumentima navodi se više od 8.000 ubijenih.
Međutim, pravni koncept genocida ne zavisi samo od broja žrtava. Ključni element jeste posebna namera da se uništi, u celini ili delimično, zaštićena nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa.
Upravo tu nastaje jedna od najvažnijih pravnih razlika: sudovi nisu tvrdili da je postojala namera da se uništi svih približno dva miliona bosanskih Muslimana. Zaključak je bio da je postojala namera da se uništi značajan deo te grupe — konkretno, bosanski Muslimani iz Srebrenice.
To je pravno obrazloženje na kojem počiva kvalifikacija genocida i ono je važno razumeti čak i kada se sa sudskom interpretacijom ne slaže.
Da li je Mladić u trenutku najtežih zločina bio tamo?
Tokom godina nakon rata u javnosti su kružile različite tvrdnje i kuloarske priče o tome gde se Mladić nalazio u pojedinim trenucima operacije u Srebrenici. Jedna od njih tvrdila je da nije bio prisutan u trenutku izvršenja masovnih pogubljenja, već da je stigao kasnije.
Takve tvrdnje, međutim, treba jasno odvojiti od sudski utvrđenih činjenica. Sud je utvrdio da Mladić iako u tim trenucima nije bio u Srebrenici, od 14 - 16. jula, već u Beogradu, on jeste bio na stalnoj vezi sa svojim ljudima. I to je za sud i donošenje presude bilo od krucijalnog značaja.
Haški sud nije svoju presudu zasnovao na tvrdnji da je Mladić lično izvršio svako ubistvo. Njegova odgovornost utvrđivana je kroz komandnu i individualnu krivičnu odgovornost, uključujući zaključke o njegovoj ulozi u udruženom zločinačkom poduhvatu i drugim oblicima odgovornosti.
Zato pitanje „da li je Mladić lično bio na mestu svakog zločina“ nije isto što i pitanje njegove krivične odgovornosti. Međunarodno krivično pravo ne zahteva da komandant lično povuče obarač da bi mogao biti odgovoran za zločine pod određenim uslovima. Protokol iz Ženeve eksplicitno navodi okolnost da je komandant odgovoran za postupke svojih podređenih, ali i da je dužan da ih spreči ukoliko do takvih saznanja dođe. I SFRJ je to predviđala u svom zakonodavstvu. Potpuno je drugačija priča što to za neke važi i široko se primenjuje, dok za one moćnije to nije slučaj.
Haška presuda i pitanje političkog uticaja
Još od osnivanja Haškog tribunala postojale su kritike da međunarodna pravda nije bila jednako primenjivana prema svim stranama u jugoslovenskim ratovima. Kritičari su ukazivali na izbor optužnica, različite dužine postupaka, politički kontekst u kojem je tribunal radio i odnos velikih zapadnih država prema sukobima na prostoru bivše Jugoslavije.
Takve kritike postoje i danas. Međutim, tvrdnju da su sudije bile „nameštene“ ili da je presuda unapred politički dogovorena nije bilo moguće dokazati kao utvrđenu činjenicu. Možda bi otvaranje arhiva zapadnih službi u budućnosti moglo baciti više svetla na čitavu priču vezanu za Haški tribunal i presude donete nad srpskim opuženicima.
Mnogo je ozbiljnije pitanje ono koje se može postaviti bez teorija zavere: koliko međunarodna politika utiče na međunarodnu pravdu i da li se isti pravni standardi zaista primenjuju na različite sukobe i različite saveznike velikih sila?
Gaza je otvorila upravo to pitanje
Rat u Gazi dodatno je zaoštrio ovu raspravu.
Broj palestinskih žrtava u Gazi tokom rata postao je višestruko veći od broja ubijenih u Srebrenici. Istovremeno, kvalifikacija onoga što se događa kao genocid ostala je predmet međunarodnog pravnog postupka.
Južna Afrika je pred Međunarodnim sudom pravde pokrenula postupak protiv Izraela upravo po Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju genocida. ICJ je 2024. godine izrekao privremene mere, ali to nije predstavljalo konačnu presudu da je Izrael počinio genocid.
Otuda poređenje Srebrenice i Gaze može biti legitimno kao pitanje o doslednosti primene međunarodnog prava — ali ne kao jednostavna jednačina „više žrtava znači genocid“. Genocid nije samo pitanje broja mrtvih. Ključna je posebna namera da se uništi zaštićena grupa, u celini ili njen značajan deo.
Upravo zbog toga pravnici i istraživači godinama vode raspravu o tome kako se genocid dokazuje, kako se zaključuje o nameri i da li se različiti međunarodni slučajevi procenjuju prema potpuno istim standardima.
Zašto je Srebrenica pravno drugačija od većine ratnih zločina?
Masovno ubistvo samo po sebi ne mora predstavljati genocid. Isto važi i za deportaciju, progon ili uništavanje gradova. Genocid ima dodatni element — nameru uništenja zaštićene grupe.
Zato je međunarodno pravo genocid postavilo na posebno visoku pravnu lestvicu.
U slučaju Srebrenice, međunarodni sudovi zaključili su da su masovna pogubljenja bošnjačkih muškaraca i dečaka, zajedno sa drugim okolnostima, dokazala tu posebnu nameru. Pravna kvalifikacija nije zasnovana samo na broju žrtava.
Da li je taj zaključak ubedljiv za sve? Nije. Ali to je pitanje pravne i istorijske rasprave, a ne nešto što treba zameniti činjenicom da je presuda pravosnažna.
Mladić između istorije, politike i sudnice
Ratko Mladić će zato ostati jedna od najspornijih ličnosti ratova devedesetih.
Njegova biografija je neodvojiva od rata u Bosni, opsade Sarajeva, borbi Vojske Republike Srpske, etničkog nasilja, Srebrenice i završnih operacija 1995. godine.
Ali njegova biografija je istovremeno postala deo mnogo šireg spora o tome ko je pisao istoriju ratova na prostoru bivše Jugoslavije i koliko su međunarodne institucije bile izložene političkom pritisku velikih sila.
Jedna stvar ne mora automatski da poništi drugu: moguće je priznati težinu zločina počinjenih u Srebrenici, uključujući ubistvo hiljada ljudi, a istovremeno postavljati pitanja o radu međunarodnih institucija, političkom kontekstu Haškog tribunala i doslednosti međunarodne pravde.
Presuda je završena, rasprava nije
Mladić je preminuo kao pravosnažno osuđeni ratni zločinac i čovek čija je presuda za genocid potvrđena pred međunarodnim pravosudnim telom. To je pravna činjenica.
Ali istorija nije sudska presuda.
Ona nastavlja da postavlja pitanja o uzrocima rata, odgovornosti svih strana, ulozi velikih sila, selektivnosti međunarodne politike i tome da li međunarodni pravni standardi zaista jednako važe u Bosni, na Bliskom istoku i drugde u svetu.
Smrt Ratka Mladića zato ne završava raspravu o Srebrenici. Ona je, gotovo izvesno, ponovo otvara — ovog puta bez mogućnosti da čovek koji je bio u njenom središtu ikada više iznese svoju odbranu pred sudom.
Ostaju dokumenti, presude, svedočenja, identifikovane žrtve, sporne interpretacije i pitanja na koja će istoričari nastaviti da traže odgovore.
A među njima ostaje i ono najteže: kako istovremeno sačuvati sećanje na sve žrtve, priznati utvrđene zločine, ne zaboraviti one neutvrđene poput zločina u Bratuncu, ali i ne dozvoliti da istorija postane samo još jedno bojno polje velikih političkih narativa.
Autor teksta: Ozna Vesti
