Pripajanje novih teritorija Rusiji zauzetih tokom ukrajinskog sukoba, sa aspekta međunarodnog prava, naravno, potpuno je neprihvatljivo. Ukrajina je međunarodno priznata država, a time je u političkom smislu u međunarodnim okvirima garantovana i njena teritorijalna celovitost. Međutim, nekada (zapravo i više nego često) političke odluke i interesi vodećih centara moći mogu da se poigraju sa važećim međunarodnim normama i propisima, i to na način kao da oni i ne postoje. I Srbija je primer za tako nešto.

Aneksirane ukrajinske oblasti nekada zaista jesu bile deo ruske imperije sve dok ih sovjeti, odnosno komunisti, nisu oduzeli Rusiji i potom stvorili do tada nepostojeću Ukrajinsku narodnu, a potom i sovjetsku republiku. Sve ze munjevito zbilo u vihoru previranja početkom prošlog veka, tačnije, samo 2 nedelje (20.novembra 1917) nakon Oktobarske revolucije (po novom kalendaru izvedene 5.novembra 2017). Ali, tada bez Krima. A upravo sa Krimom istu stvar je nešto više od tri decenije kasnije, 1954. uradio i Ukrajinac Nikita Hruščov, u to vreme sovjetski „bog“ i generalni sekretar KPSS. Pripojio je Krim Ukrajini „radi lakšeg administrativnog upravljanja, s obzirom na blizinu ukrajinske teritorije“. Postepeno, sovjeti su krunili rusku zemlju. Nešto slično kao KPJ sa posleratnom Srbijom, ograničavajući njenu jurisdikciju nad dvema srpskim pokrajinama, što nije urađeno niti jednoj drugoj jugoslovenskoj republici. Naprotiv, sve one su dobijale svoju državnost i teritorijalnost koja im ranije i nije pripadala, a koje većinom nisu ni postojale kroz istoriju.

„Majdan“ revolucija, Kijev

Raspad komunističkih država na istoku u režiji Zapada

Raspadom SSSR, Ukrajinu ’91 brže-bolje priznaje isprva kolektivni Zapad, u tada zatečenim administrativnim granicama, a potom i ostatak unipolarnog sveta pod rukovodstvom hegemona, SAD. Slično ili isto kao i sa SFRJ. U tom trenutku na istoku Ukrajine i na Krimu ostalo je gotovo 10 miliona etničkih Rusa. Mnogi su se decenijama (iza ’91) iseljavali u Rusiju, ne želeći da žive u novostvorenoj Ukrajini, ali blizu 10 miliona njih i dalje je živelo u toj novostvorenoj državi.

SAD su permanentno od raspada SSSR povlačile Ukrajinu ka NATO, a ključni trenutak svega onoga čemu danas svedočimo, bila je organizacija i izvođenje revolucije poznatije kao „Majdan“ 2014. godine. Bila je to revolucija sa kojom zbačen legalan i legitiman ukrajinski predsednik po ocu Belorus, po majci Ukrajinac, a koji se protivio evrointegracijama i koja je dodatno pritisnula istočnoukrajinske Ruse umanjujući im ili ukidajući im čitav niz krucijalnih prava, počev sa zabranom ruskog jezika u tamošnjim školama.

Putin sa rukovodstvom ruske armije, Šojgu, Gerasimov

Četiri krupne greške ruskog vojnog i političkog rukovodstva

Prvo iznenađenje za ruske vojnike bila je potpuno pogrešna procena ruskih obaveštajnih službi – nije bilo usputnog bacanja cveća na mehanizovane kolne ruskih vojnika koje su kretale ka Kijevu. Bila je to izuzetno skupa i neverovatna greška ruskih službi, koja je sigurno uzdrmala i sam Kremlj. A sam prodor ruskih trupa trebao je da isprovocira i reakciju dela ukrajinske vojske i puč, odnosno smenu predsednika Zelenskog, a potom puna kolaboracija sa ruskom stranom. Ni to se nije dogodilo. Treća pogrešna procena, svakako jedna od najkrupnijih, bila je ona koja se odnosila na stav većinskog stanovništva u Ukrajini prema Rusiji. Daleko od bratskog pogleda na moćnog komšiju. Stepen u režiji Zapada sprovedene antiruske indoktrinacije bio je toliko visok da je i tokom jeseni 2023. godine čak 88%  anketiranih Ukrajinaca verovalo u pobedu njihovih OS nad ruskom armijom.

Zapravo, u čitavom ovom nizu pogrešnih procena ruskog rukovodstava ne zna se koja je greška bila krupnija. Četvrta je svakako vezana za potpuno neočekivano i indirektno, ali delom i direktno vojno i logističko angažovanje Zapada i NATO u svim oblastima odbrane Ukrajine. Naravno, posebno u količini isporučenog naoružanja, instruktaži, logistici i obaveštajnoj podršci kao i ništa manjem neposrednom finansijskom održavanju Ukrajine sa stotinama milijardi dolara. Samo za plate ukrajinskih službenika, da se ne bi raspao ukrajinski državni aparat, Zapad svakog meseca uputi finansijsku injekciju za tamošnje lične dohotke u vrednosti većoj od 5 milijardi evra.

Ipak, jedna greška je bila posebno velika

A to je nespremnost ruske namenske industrije. I upravo ta greška tadašnjeg (do 2024) ministra odbrane Šojgua kao i svih nadležnih pratećih službi u okviru ruskog Ministarstva odbrane i Generalštaba, zasnovana na potpuno pogrešnim procenama njihovih obaveštajnih službi i analitičara, dovela je promene u planiranoj dinamici. Rusi su morali da stanu. Četiri inicijalne pogrešne procene uzrokovale su i onu onu petu i najkrupniju – ruska pozadina nije bila ni iole spremna za ovakav model (i u smislu obima otpora i potrebne dužine) ratovanja.

Padale su smene, ruski predsednik Putin je sasvim sigurno shvatio ko su mu neposredni saradnici, kao i obim njihove manipulacije zasnovane na ranijim lovorikama. Zaveli su prvo sebe, a potom i njega. No, Rusija je začuđujuće brzo počela prestrojavanje na ratnu vojnu privredu. Počeo je rad isprva u dve smene, a potom i u sve tri i to u čitavoj namenskoj industriji, koji i danas traje.

Crvena armija u Berlinu 1945.

Kada nije juriš na Berlin, sve je drugačije

Ne postoji mogućnost komparacije sa Velikim otadžbinskim ratom. Tada se žrtve nisu brojale, imperativ je bio samo jedan, ući u Berlin i pobediti mrske naciste. Putin nije pred tim imperativom. Ukrajinci jesu od 2014. do 24.februara 2022. u Donbasu likvidirali blizu 15.000 istočnoukrajinskih Rusa, od kojih više od 150 mališana, ali ipak to nije bio neposredan povod za ratnu opciju.

Putin je verovao u „Minsk“ sporazume, ali druga strana je imala za cilj da stvori prostor za dodatno naoružavnje Ukrajine i pripremu ključnog cilja – vojni napad i zauzimanje Donbasa.

Merkelova je posvedočila o ciljanom zapadnom zamajavanju ruske strane i Putina lično. Više od 200.000 odlično naoružanih i pripremljenih ukrajinskih vojnika je te 2022. čekalo komandu. Putin je više puta ponovio jednu svoju devizu: ako tuču ne možeš izbeći, tada udari prvi. To je i uradio 24.februara 2022. godine.

Zašto moćna ruska armija ide tako sporo, već više od 3 godine?

Iz svih napred navedenih razloga. Ali i još nekih. Ne treba sumnjati u herojski otpor ukrajinskih boraca, mogu biti primer mnogima. Niti u sposobnosti ukrajinskih vodećih oficira. Međutim, preovlađujući način odbrane ukrajinske strane, baziran na dejstvovanju iz neevakuisanih civilnih sredina, umnogome je doprineo toku i dužini rata. Recimo, kada SAD napadaju neku zemlju, napadaju je uglavnom uz pomoć svih okolnih zemalja. Rusija u slučaju Ukrajine nema tu mogućnost. Čitav zapadni i južni deo Ukrajine u dodiru je sa NATO zemljama. To je otvoreni „bunar“ koji nije moguće zatrpati.

Još važniji preduslov vojnog napredovanja jeste struktura zemljišta, veličina prostora, broj naseljenih mesta, vodene površine i prepreke. Iza svake kuće, sa svakog prozora ili krova, može dejstvovati neki ukrajinski vojnik i ugrožavati napadača. A 12.000 naseljenih zaseoka, sela i gradova na istoku Ukrajine, od nekoliko stotina stanovnika do onih sa milionskim stanovništvom, sve su samo ne olakšavajuće okolnosti za brzo napredovanje. Pa još ako se odbrambene snage ciljano uvuku u civilni prostor radi onemogućavanja slobodnog ruskog masovnog delovanja kao što bi to bio slučaj da je sukob na otvorenom polju, opcija tada ponestaje. Ide se korak po korak, kuća po kuća.

Razloga je kao i uvek više, od izbegavanja masovnih civilnih žrtava i moguće nepodeljene osude svetske javnosti, pa do primarnog ograničavanja sopstvenog stradanja. Jer, ni Putinu nije lako. Koliko god imali ispred sebe manje ili više jasne obaveze i strateške ciljeve, nije jednostavno preuzeti na sebe neograničen broj sopstvenih poginulih vojnika.  Uz sve napred pobrojane razloge, potpuno je logična odluka o „kapilarnom“  ratovanju ili „kljucanju“ sa malim i mobilnim jedinicama, kao i prethodnim snažnim i dugotrajnim „peglanjem“ ukrajinskih uporišta nakon čega se manje vojne grupe kreću ka ciljanoj liniji. A to traje.

Uostalom, donekle su ovom ratovanju (iako bez ubitačnih dronova koji dodatno usporavaju svaku stranu) slični i američki napadi na Vijetnam i Avganistan. Ni tamo nije bilo frontalnih sukoba kao tokom Prvog ili Drugog svetskog rata. Vijetnamske džungle i avganistanske vrleti su čak i kada nema naseljenih mesta, uslovile način američkog ratovanja. A oba rata su trajala ravno po 20 godina.

I u oba slučaja, napadač je bio taj koji je izgubio. A scene bežanja američkih vojnika sa tamošnjih aerodroma preko uspostavljenih vazdušnih mostova, obišle su svet.