Evropa danas ne strepi samo od onoga što se dešava na stvarnom ratištu u Ukrajini, već i od onoga što bi moglo da se dogodi iznenada, brzo i bez mnogo upozorenja. Upravo takav scenario poslednjih meseci analiziran je kroz niz vojnih simulacija i strateških vežbi koje su okupile zapadne bezbednosne stručnjake, bivše vojne komandante i planere iz više zemalja NATO saveza.

Cilj tih vežbi nije bio da predvide tačan tok nekog budućeg rata, već da otkriju gde bi Evropa najpre „pukla“ pod pritiskom koordinisanog vojnog i hibridnog udara. Rezultati su, po ocenama učesnika i analitičara, bili dovoljno zabrinjavajući da ponovo pokrenu raspravu o realnoj spremnosti kontinenta.

Sedište NATO

Gde su simulacije pronašle najslabiju tačku

U središtu pažnje našle su se države istočnog i severoistočnog krila NATO-a, pre svega baltički region i prostor između Baltičkog mora i centralne Evrope. U scenarijima koji su razmatrani, protivnik ne bi nužno krenuo u masovnu, sporu ofanzivu, već u brze, ograničene prodore kombinovane sa sabotažama, sajber-napadima i udarima na ključnu infrastrukturu.

Takav pristup, pokazale su simulacije, mogao bi da stvori konfuziju i da pre nego što političke i vojne strukture donesu odluke – promeni stanje na terenu. Logistika, a ne samo borbena moć, ispostavila se kao presudan faktor.
Posebno ranjivim ocenjeni su transportni pravci, železnička čvorišta i energetska infrastruktura. U modelima koji su korišćeni, prekid nekoliko ključnih linija snabdevanja bio je dovoljan da uspori premeštanje savezničkih trupa i opreme. Time bi se stvorio vremenski prozor u kojem bi lokalne snage ostale izložene pritisku bez brzog pojačanja. Upravo taj „prozor ranjivosti“ stručnjaci navode kao najveći rizik za evropsku bezbednost u ranim fazama eventualnog sukoba.

Hibridne pretnje kao uvod u klasičan sukob

Simulacije su naglasile i ulogu hibridnih operacija, koje bi prethodile ili pratile klasične vojne poteze. Sabotaže na energetskim postrojenjima, napadi na komunikacione mreže i kampanje dezinformacija posmatrani su kao sredstva za slabljenje društvene kohezije i usporavanje političkog odgovora. U takvom okruženju, čak i relativno ograničeni vojni potezi mogli bi da imaju nesrazmerno veliki psihološki i politički efekat. Analitičari ističu da su evropske zemlje poslednjih godina unapredile sajber-odbranu, ali da fizička infrastruktura i dalje ostaje teže zaštićena.

Združene vežbe NATO, jedinice iz Poljske, Francuske i Španije

Šta ove procene znače za politiku

Zaključci iz ovih vežbi ne znače da je sukob neizbežan, ali ukazuju na to da bi brzina i koordinacija bile presudne.

Jačanje unapred raspoređenih zaliha, unapređenje vojne mobilnosti i otpornosti infrastrukture, kao i brže političko odlučivanje unutar saveza, izdvajaju se kao prioriteti.

Stručnjaci naglašavaju da je cilj ovakvih analiza upravo da spreče iznenađenje i smanje verovatnoću da bi neka kriza mogla da izmakne kontroli u prvim danima.

Problem simulacija simulacije

Vojne simulacije ne predviđaju budućnost, ali mogu da ukažu na sadašnje slabosti. Poruka koja se iz njih izvlači nije da je Evropa bespomoćna, već da vreme reakcije i otpornost sistema mogu da odluče ishod jednako koliko i broj vojnika ili tenkova. U tom smislu, ove analize služe onima koji su ih naručili i sproveli kao vid upozorenja, ali i kao mapa za jačanje odbrane u određenim segmentima, i to pre nego što do stvarne krize uopšte dođe.

Sasvim je drugo pitanje ko bi, i zbog čega, uopšte mogao da napadne Evropu — tačnije, neki njen deo — a da taj deo Evrope prethodno nije napao tog nekog. Uključivanjem racionalnog i stavljanjem ispred iracionalnog dolazi se samo do potrebe održavanja tenzije u sopstvenom geopolitičkom okruženju, pa i do ovakvih provera, kao što je simuliranje simuliranih situacija.