Tekst profesora Džozefa Masada na portalu Middle East Eye ponudio je oštru dijagnozu ruske politike na Bliskom istoku, označivši pozive Moskve za stvaranje palestinske države kao praznu retoriku i dokaz njene trajne irelevantnosti. Suština njegove kritike sastoji su u izneverenom očekivanju da Rusija snažnije i eksplicitnije zaštiti palestinski živalj u Gazi, a to se nije dogodilo. Međutim, posmatranje ruske pozicije isključivo kroz prizmu sile koja bi morala da izađe iz okvira klasične diplomatske podrške Palestini, promašuje suštinu savremene realpolitike, svidelo se to nekom ili ne. Moskva na Bliskom istoku ne deluje kao ideološki oslobodilac, već kao pragmatičan igrač primoran na pažljivo balansiranje, dok se već petu godinu iscrpljuje u sukobu u Ukrajini.
Nemoć supersila u ratovima iscrpljivanja
Nijedna savremena supersila više nema kapacitet da vodi ili direktno kontroliše višestruke vojne frontove širom sveta. Krizne tačke na Bliskom istoku su to slikovito pokazale kada su Sjedinjene Američke Države, uprkos stotinama vojnih baza i mreži saveznika bez premca, u direktnom oružanom okršaju sa Iranom potrošile svoj ofanzivni dah i raketne kapacitete za svega nekoliko meseci, suprotno svim laičkim očekivanjima. Ako Amerika sa takvom infrastrukturnom bazom posustaje u ratu iscrpljivanja, jasno je da Rusija, koja nema ni približan broj baza u regionu i čiji su resursi već godinama vezani za ukrajinsko ratište, mora voditi ekstremno proračunatu i uzdržanu politiku na Bliskom istoku.
Asimetrični uticaj: Sirijski čvor i energija
Kada Masad podseća na istorijski kontinuitet i oprez Moskve da ne uđe u direktan sukob sa Tel Avivom ili Zapadom, on uočava tu taktičku limitiranost. Ipak, ocena o potpunoj bezuticajnosti Moskve pada na testu operativne realnosti. Rusko vojno prisustvo u bazama Hmejmim i Tartus u Siriji stvorilo je nezamenljiv mehanizam za dekonflikciju, zbog kojeg izraelska avijacija godinama mora direktno da koordinira svoje operacije sa ruskom komandom. Pored toga, dok su zapadni kanali ka ključnim regionalnim akterima zatvoreni, Moskva funkcioniše kao nezamenljiv posrednik iz senke koji održava otvoren dijalog sa svim zaraćenim stranama.
Jednako važna poluga uticaja leži u energetskom sektoru i savezništvu sa Saudijskom Arabijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima kroz format OPEC+. Održavanjem kontrole nad globalnim tokovima nafte, Rusija ostvaruje direktan uticaj na ekonomsku stabilnost Zapada i bliskoistočnih država, što njen diplomatski položaj čini daleko značajnijim nego što to pokazuju protokolarne rezolucije u Ujedinjenim nacijama.
Suštinski detalj koji zapadni i arapski analitičari gotovo po pravilu previđaju jeste milionska demografska spona između Rusije i Izraela. Veliki talasi migracija stvorili su zajednicu od preko milion i po ljudi u Izraelu koji govore ruski jezik i održavaju direktne porodične i poslovne veze sa Moskvom. Prisustvo ove populacije, koja čini blizu petine stanovništva Izraela, deluje kao trajni sigurnosni osigurač. Upravo zato se Izrael, uprkos tome što je najbliži saveznik SAD-a i uprkos ogromnim pritiscima Vašingtona, nikada nije pridružio sankcijama protiv Ruske Federacije niti je poslao smrtonosno naoružanje Ukrajini.
Ljudski štit i politički pragmatizam
Tel Aviv odlično razume da bi radikalno narušavanje odnosa sa Moskvom direktno ugrozilo položaj stotina hiljada Jevreja koji i dalje žive u Rusiji, ali i narušilo osetljive bezbednosne dogovore na sopstvenim severnim granicama. Sa druge strane, Vladimir Putin izuzetno pazi na reakcije sopstvene dijaspore i činjenicu da je Izrael jedna od retkih zapadno-orijentisanih zemalja u kojoj ruska kultura i istorijsko sećanje nisu suspendovani.
Zaključak koji proizilazi iz analize terena jeste da Rusija na Bliskom istoku ne teži ulozi ideološkog osloboditelja niti izgrađuje formalne vojne saveze koji bi je obavezali na novi otvoreni rat. U svetu gde čak ni SAD ne mogu izdržati višemesečni rat iscrpljivanja bez gubljenja raketnih kapaciteta, rusko balansiranje nije odraz „tvrdoglave nebitnosti“ kako tvrdi profesor Masad, već jedina moguća realpolitička strategija preživljavanja. Duboka ljudska povezanost sa Izraelom, izostanak izraelskih sankcija i asimetrični uticaj u Siriji čine Rusiju faktorom bez koga se nijedna dugoročna računica na Bliskom istoku ne može izvesti.
Korisni linkovi
Autor teksta: Ozna Vesti
