Napadi na SRJ vršeni su sa brodova u Jadranu, potom iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, a neke operacije izvršavali su i bombarderi koji su poletali iz baza u Zapadnoj Evropi, kao i iz samih SAD. Bilo je to svojevrsno uvežbavanje za sve njihove buduće operacije.

Generalni sekretar NATO, Havijer Solana, 24. marta 1999. godine, oko 19,30 časova, samo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz italijanske NATO baze „Avijano“, objavio je da je otpočeo napad NATO snaga na SRJ.

U bombardovanju je neposredno vojnički i tehnički, učestovalo 13 NATO država: Belgija, Holandija, Danska, Francuska, Nemačka, Italija, Španija, Turska, Kanada, Velika Britanija, Norveška, Portugal i Sjedinjene Američke Države.

U vreme bombardovanja Jugoslavije predsednik je bio Slobodan Milošević, dok je premijer bio Momir Bulatović. Na čelu tadašnje Rusije nalazio se Boris Jelcin. Rusija je ostala na retoričkom protivljenju, baš kao i Kina, uz najvu veta ukoliko SAD zatraže podršku Saveta bezbednosti UN radi odobrenja za unapred planiranu inetrvenciju.

Nije bio u pitanju samo Jelcinov alkoholizam

Drugačija pozicija Rusije se i nije mogla očekivati, iz više razloga. Rusiju pod Jelcinom su izjedali korupcija i tajkunska otimačina nacionalnog blaga i privrede, dok je sama vojska bila u poluraspadnutom stanju, moralno i materijalno u potpunosti devastirana i degradirana nakon sloma SSSR.

Ruski prihodi su se u 98% iznosu sastojali isključivo od plasmana prostih energetskih sirovina. Rusija je bila i gladna, kompletno žito uvozila je tada iz SAD, plaćajući ga (i bukvalno) suvim zlatom.

Rusija nije imala moć, a tek je Kina i vojno i tehnološki  zaostajala za Zapadom. Iako je imala atomsku bombu, nije bila nuklearna svetska sila. Nije to u potpunosti ni danas, iako uz pomoć Rusije čini napore da to svakako postane.

Danas, pod Putinom, Rusija je od stopostotnog uvoznika prerasla u jednog od vodećeg  izvoznika žitarica u svetu. Udeo u ukupnom ruskom prihodu, prihod iz plasmana energetskih sirovina, za 23 godine njegove vladavine, sveden je sa onih gotovo 100$, na ispod 49%, potpunim restruktuiranjem i privrede i društva, što je nestvarna promena za tako kratak i istorijski i ekonomski period.

Ali, te ’99 ništa nije bilo u našu korist. Bili smo sami, prethodno iscprljeni građanskim ratom i sankcijama, i kao i danas, u potpunosti okruženi NATO podaničkim državama.

Kada ne može „milom“, onda silom

Kopnene snage NATO rasporedjene na prostoru Makedonije i Albanije bile su taktički planirane za ulaz na teritoriju SRJ, ali tek onda kada njena armija bude potučena do nogu. Međutim, to se  nije dogodilo.

Nakon uviđanja da NATO ne uspeva da vojnički slomi SRJ, po naređenju tadašnjeg komandanta, generala Veslija Klarka, mete su postale i ključni inudstrijski i civilni objekti, sve kao vid pritiska na državno rukovodstvo SRJ i srpski narod u celini.

Tokom intervencije porušeno je više od 50 mostova na teritoriji Republike Srbije, bez ikavog vojnog značaja, a najteže je stradao grad Novi Sad. Uništavani su i prenosni sistemi za električno napajanje, čime su bile ugrožene bolnice, porodilišta, industrija, privreda, vodosnabdevanje.

Nakon 78 dana vojnih, ali i civilnih razaranja i stradanja, početkom juna te godine, u Kumanovu nedaleko od Skoplja, potpisuje se Vojno-tehnički sporazum između tzv.Međunarodnih bezbednosnih snaga, odnosno KFOR, i jugoslovenske i srpske Vlade, u narodu nazvan „Kumanovski sporazum“, imajući u vidu mesto njegovog potpisivanja.

Da li smo kapitulirali, ili?

Za mnoge ljubitelje ove agresije bila je to bezuslovna kapitulacija SRJ, odnosno Srbije. Međutim, to ni izbliza nije tačno. Naime, državni vrh Srbije uspeo je da pomenuti sporazum veže u paketu sa istovremenim donošenjem i Rezolucije broj 1244 Saveta bezbednosti, a po kojoj je čak predviđeno i vraćanje dela vojnih snaga SRJ na prostor Kosova i Metohije, što je manje poznato široj javnosti usled propagandnog delovanja Zapada.

Naravno, NATO okupator ni do danas nije primenio odluke iz predmetne rezolucije za koju su u Savetu bezbednosti glasale i njegove članice. Naprotiv. Nažalost, u svemu tome može se prepoznati i neobjašnjiva kolaboracija svih potonjih srpskih vlasti.

Iako se neće i ne može zaboraviti bombardovanje Niša, Surdulice, Novog Pazara, Ćuprije, Varvarina ili Aleksinca, čak i sa bombama sa osiromašenim uranijumom, kao ni NATO dejstvo po izbegličkim kolonama, vozovima, autobusima, bolnicama, informativnim centrima i drugim civilnim objektima, ipak, kao dva najmonstruoznijia zločina i nad Srbijom i nad Albancima za primer, jesu gađanje voza punog civila na železničkom mostu u Grdeličkoj klisuri, kao i još monstruozniji zločin iz 13.maja te ’99, ovaj put nad Albancima u čiju su „zaštitu“ i krenuli 24.marta. Jer, „igricu“ moraju poštovati svi.

„Igricu“ moraju poštovati svi

Nakon saznanja da postoji želja za povratkom nemalog dela albanskog stanovništva u svoje domove odakle su prethodno organizovano odvođeni u izbeglištvo i uz uživo organizovan prenos CNN, sve u koprodukciji sa OVK i u dogovru sa NATO, te da im toliko i ne smeta da ostanu pod srpskom „okupacijom“, a čime bi se srušila čitava igranka i narativ NATO zemalja – gađane su kuće i kolona albanskih povratnika na traktorima u selu Koriša. Usled dejstva termo bombi sa američkog borbenog aviona, masakrirano je i sprženo 87 Albanaca, pretežno žene i deca, a povređeno njih 78. Pilot je kasnije izjavio da je traktore navodno pomešao sa tenkovima. Nikada nije procesuiran za ovaj zločin, baš kao ni zločinac iz Grdeličke klisure.

Bila je to svojevrsna poruka našem albanskom življu da nipošto ne narušavaju razrađenu i sprovedenu akciju. Na užas CNN i NATO, slika dobrovoljnog povratka albanskog življa na prostor kojim gospodare srpske snage i srpska država, bilo je sve posve suprotno od namera koje su imali. Platili su to pomenuti glavom i  poruka je šire upamćena.

Ukupan bilans žrtava ovog državnog terorizma SAD i drugih učesnica agresije NATO nad SRJ, nažalost, ni do danas nije precizno izveden, ali je prema dostupnim podacima svakako ogroman i broji više od 2.500 žrtava na srpskoj strani, od čega 956 vojnika i policajaca, dok se 52 i dalje vode kao nestali. Takođe, 5.173 pripadnika snaga bezbednosti je teže ili lakše ranjeno.

Među civilnim žrtvama je i 79-oro dece, od kojih je najmlađi dvogodišnji Marko Simić.

Izvršeno je sveukupno više od 2.300 vazdušnih napada uz korišćenje preko 1.300 krstarećih raketa, izbačeno je preko 50.000 granata sa osiromašenim uranijumom i oko 37.000 zabranjenih kasetnih bombi.

Srušeno je ili teško oštećeno čak 25.000 stambenih objekata. Onesposobljeno je 470 km puteva i 595 km pruge. Uništeno je ili oštećeno i 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture, više od  50 mostova, kao i zgrada nacionalnog Javnog servisa RTS-a. Materijalna šteta procenjena je na minimum 100 milijardi ondašnjih dolara.

Rezolucija 1244, značaj

Rezolucija 1244 garant je celovitosti Republike Srbije i to kao pravne naslednice Savezne Republike Jugolsavije, a usledila je nakon pomenute saglasnosti predsednika Slobodana Miloševića na uslove koje su predložili finski predsednik i posrednik Marti Ahtisari, te bivši ruski premijer Viktor Černomirdin, i koji su uključivali privremeno povlačenje Vojske Jugoslavije sa Kosova i Metohije, do iznalaženja prihvatljivog rešenja.

Dogovor o prekidu neprijateljstava postignut je početkom juna koji je prihvatila i Narodna skupština, a zatim i Savezna vlada, bio je i osnov za donošenje Rezoluciju 1244. Rezolucija je doneta dan nakon potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, sa kojim je i formalno okončano bombardovanje SRJ koje je trajalo tih 78 dana.

Formalnopravno, Rezolucija 1244 pravno je obavezujuća za sve strane.

Međutim, vizavi svega ipak su u vazduhu ostala da „vise“  jedno pitanje i jedan nedobijeni odgovor – zašto smo uopšte i napadnuti?

Imperije nemaju prijatelje, već samo interese – koliko košta 1.500 milijardi?

Suština tzv.kosmestkog čvora zbog koga je i započelo bombardovanje svakako nije briga za albanski narod, jer interesi i briga bilo koje imperije se ne temelje na narodnim potrebama, a posebno ne na potrebama tuđeg naroda,  već na nečemu mnogo pragmatičnijem i opipljivijem od bilo čijih narodnih potreba.

Naime, rudna bogatstva koja se nalaze ispod teritorije Kosova i Metohije, kolosalna su i čine čak 60 % celokupnog rudnog bogatstva koje ima Republika Srbija, a njihova ukupna vrednost (ispod KiM) se procenjuje znatno iznad 1.000 milijardi $.

Tako je beogradski „Ekonomist“ , Geološki institut Srbije, ali odranije i nemački istraživači pre raspada SFRJ, beleže da su u pitanju rezerve od oko 34 miliona tona rude olova, cinka i srebra iz kojih može da se dobije oko 1,5 miliona tona olova, 1,5 miliona tona cinka i oko 3.000 tona srebra. Prema tom istraživanju, lignit je koncentrisan u tri basena (Kosovski, Drenički i Metohijski), a samo u Kosovskom basenu u okviru ugljenokopa Belaćevac i Dobro selo do 2000. godine utvrđeno je da postoji 3,5 milijardi tona rezervi lignita različitog kvaliteta, dok su potencijali procenjeni na preko 7 milijardi tona. Imajući u vidu da 1 tona (samo) lignita košta u svetskim razmerama oko 150$, lako je izračunati (i shvatiti) da nam nijedan savez na svetu, nijedna pomoć u narednih 1.000 godina – ne može nadoknaditi približno 1.500 milijardi evra srpskog rudnog blaga ispod KiM.

A gde je vrednost ostalog rudnog blaga, te posebno i same zemlje koja je na Kosmetu u neverovatnom odnosu: čak 48% obradivog zemljišta i 52% zemljišta pod šumama. O vodotokovima i izvorima pitke vode, da i ne govorimo.

Da li to se toga smemo odreći?