Posle decenije dubokog zamrzavanja, diplomatski odnosi između Vašingtona i Havane dobili su neočekivani novi impuls. Delegacija Stejt departmenta posetila je Kubu 10. aprila vladinim avionom — prvi put od istorijske posete Baraka Obame 2016. godine. Iza kulisa, razgovori su ozbiljniji nego što izgledaju izvana.
Unuk bivšeg predsednika Raula Kastra: Raul Giljermo Rodrigez Kastro/Efe
Avion koji je promenio signal
Američki vladini avion koji je sleteo na havanskom aerodromu nije samo logistički detalj — to je diplomatski signal. U decenijama hladnog rata između dve zemlje, takav gest ima težinu daleko veću od protokola.
Poseta je potvrđena i od strane kubanske i od strane američke vlade, potvrdio je Axios.
Američka delegacija održala je niz sastanaka sa visokim kubanskim zvaničnicima.
Posebno se ističe prisustvo Raula Giljerma Rodrigeza Kastra, unuka dugogodišnjeg lidera Raula Kastra — što govori da Havana nije poslala sporedne igrače.
Šta je bilo na stolu
Centralna tema razgovora bila je američki zahtev za dubokim političkim i ekonomskim reformama na ostrvu. Vašington insistira na proširenju građanskih sloboda i liberalizaciji ekonomije, postavljajući to kao uslov za dalju normalizaciju odnosa.
Kao protivtežu, Bela kuća je ponudila razmatranje paketa ekonomske pomoći koji bi mogao da uključi značajno ublažavanje decenijskog trgovinskog embarga.
Jedna od tehnički najzanimljivijih tačaka dnevnog reda bila je mogućnost da Kuba dobije pristup Starlinku — Maskovoj globalnoj satelitskoj internet mreži. Za zemlju koja se mesecima bori sa energetskom krizom i ograničenim pristupom internetu, to bi bila više nego simbolična promena.
Američki zvaničnik je rezimirao poruku delegacije direktno: „Kubanska ekonomija je u slobodnom padu, a vladajuće elite imaju mali prozor da sprovedu ključne reforme pre nego što se situacija nepovratno pogorša.“
Kubanski predsednik: Miguel Diaz-Kanel
Trampov pritisak i energetska kriza
Razgovori se odvijaju u kontekstu intenzivnog pritiska Trampove administracije na Havanu. Tramp je zapretio visokim carinama svakoj zemlji koja Kubi izvozi naftu — i isporuke su faktički stale. Kuba se mesecima suočava s teškom energetskom krizom, nestašicama i rastućim nezadovoljstvom stanovništva.
SAD su prošlog meseca ipak dozvolile ruskom tankeru da pristane u Havani, opisavši to kao humanitarni izuzetak. Signal je jasan: pritisak neće prestati, ali postoji prostor za dogovor.
Tramp je u međuvremenu više puta naglas razmišljao o direktnoj intervenciji. Kubu je nazvao „propalom zemljom“ i sugerisao da bi mogla biti „sledeća“ — posle Venecuele i rata s Iranom. Novinarima je ove nedelje rekao, bez pojašnjenja: „Možda svratimo na Kubu kad završimo s ovim.“ U petak je dodao da teži da „donese dan koji se 70 godina čeka — zove se novo jutro za Kubu.“
Havana odgovara
Kubanski predsednik Migel Dijaz-Kanel nije ostao nem. Na mitingu u četvrtak odbacio je Trampovu retoriku i poručio da će zemlja „biti spremna“ za eventualnu vojnu ofanzivu.
„Mi to ne želimo, ali naša je dužnost da se pripremimo da je sprečimo, a ako postane neizbežna — da je pobedimo“, rekao je Dijaz-Kanel.
Havana je početkom godine najavila određeno labavljenje ograničenja za strana ulaganja, no američki državni sekretar Marko Rubio ocenio je taj potez kao nedovoljan.
Koliko su blizu dogovoru
Obe strane potvrđuju da razgovori teku, ali niko ne otkriva koliko su blizu rešenju. Istorija odnosa SAD i Kube duga je više od šest decenija uzajamnog nepoverenja, embarga, pokušaja atentata, propagandnih ratova i propuštenih prilika za normalizaciju.
Obamin pokušaj otopljavanja iz 2016. brzo je ugašen dolaskom Trampa na vlast 2017. Sada, paradoksalno, upravo Trampova administracija — uz maksimalni pritisak — otvara novi kanal.
Da li je to stvarna diplomatija ili pritisak koji prethodi intervenciji — odgovor će dati naredne nedelje.
Amfibijski jurišni brod USS Batan nadomak Kube
Poznata taktika: iscrpi, ponudi, kontroliši
Ono što se odvija između Vašingtona i Havane nije bez presedana — to je dobro uhodana američka taktika prema državama koje odbijaju da uđu u orbitu. Obrazac je prepoznatljiv: najpre prilepiti etiketu — „komunistički režim“, „kršilac ljudskih prava“, „pretnja regionalnoj bezbednosti“.
Zatim sankcijama i embargom iscrpiti ekonomiju dok pritisak ne postane nepodnošljiv za obično stanovništvo, o čemu više možete saznati upravo – OVDE. A onda, u trenutku kad je zemlja dovoljno oslabljena, priteći s ponudom — ekonomska pomoć, ublažavanje embarga, integracija u međunarodne tokove. Uz jednu cenu: reforme po vašingtonskom receptu.
Starlink u toj priči nije tehnološki poklon — to je poluga. Ko kontroliše internet infrastrukturu jedne zemlje, kontroliše informacioni prostor, brzinu i smer digitalnog razvoja, a posredno i javno mnjenje. U zemlji gde vlast drži čvrstu kontrolu nad medijima, uvođenje Starlinka ne znači samo bolji internet — znači otvaranje novog kanala uticaja koji Havana ne bi mogla lako da zatvori.
Kuba, ipak, nije Iran. Nema zajedničku granicu sa Izraelom, ne poseduje program koji bi zabrinjavao nuklearne sile i nema vojnu snagu koja bi mogla ugroziti američke interese u regionu. Direktna vojna intervencija bila bi skupa i nepopularna — posebno u SAD, gde kubanska dijaspora broji više od dva miliona ljudi, duboko ukorenjena u Floridi i saveznoj politici. Dovoljno je setiti se da je Marko Rubio, trenutni američki državni sekretar i jedan od najglasnijih zagovornika pritiska na Havanu, sin kubanskih emigranata — što je paradoks sam po sebi: čovek kubanskog porekla koji vodi politiku koja iscrpljuje kubansko stanovništvo.
Upravo zbog svega toga, Vašington je izabrao mekši instrument: ekonomsko gušenje praćeno ponudom izlaza — ali izlaza koji vodi direktno u američki zagrljaj.
Osvajaju SAD: naraštaji koji nezadrživo dolaze/Reuters
70 miliona Amerikanaca su — Latinoamerikanci, jači od Rusije i Kine
Američki avion na havanskoj pisti više je od logistike. On označava da su dve zemlje, posle decenije zaleđenih odnosa, ponovo počele da razgovaraju — makar i iz potpuno suprotnih pozicija. Vašington nudi Starlink i ublažavanje embarga dok Havana nudi delimične reforme i ostaje na oprezu.
No suštinsko pitanje nije hoće li se postići dogovor — već pod kojim uslovima. Ako Kuba prihvati reformski paket koji dolazi iz Vašingtona, dobija ekonomski vazduh ali gubi deo suvereniteta koji je 67 godina čuvala po cenu ogromnih žrtava svog naroda. Ako odbije — pritisak će se nastaviti, a Trampove aluzije na (određenu) intervenciju mogu izaći izvan oblasti suve retorike.
Ipak, direktna vojna intervencija bila bi skupa i nepopularna unutar same SAD, a gde kubanska dijaspora broji nekoliko miliona ljudi, čineći je trećom po brojnosti latinoameričkom skupinom, duboko ukorenjenom u život Floride, ali i u saveznoj politici.
Dovoljno je setiti se da je i Marko Rubio, trenutni američki državni sekretar i začudo jedan od najglasnijih zagovornika pritiska na Havanu, sin kubanskih emigranata — što je paradoks sam po sebi: čovek kubanskog porekla koji vodi politiku koja iscrpljuje kubansko stanovništvo. Međutim, jedno je izbor metoda sa željom za postizanje nekog rezultata, a drugo je konkretna vojna intervencija protiv sunarodnika. Uostalom, latino stanovnici SAD, međusobno su bliski — ozbiljan su faktor uticaja, posebno u pojedinom saveznim državama. Primera radi, u Novom Meksiku već „zvone“ na 50% stanovništva, u Teksasu 40, dok su u Kaliforniji i prešli 40% od ukupnog broja stanovnika — sa trendovima koji konstantno održavaju dominantan rast ove populacije.
Upravo zbog svega toga, Vašington je izabrao mekši instrument: ekonomsko gušenje praćeno ponudom izlaza — ali izlaza koji vodi direktno u američki zagrljaj.
Gubitak, makar privremeni, Venecuele za Kinu, Kube za Rusiju, a da zauzvrat nisu dobili ništa, poput Ukrajine za Rusiju ili Tajvana za Kinu, uz pretnju gubitka Irana kao ključne strateške prelomne tačke (za sve tri sile) — nešto je što iz temelja potkopava Putinova i Sijeva nastojanja za prekonponovanje sveta. Sudar tako postaje neizbežan. Duboka država obilato koristi nestabilnog Trampa kao nemi izgovor za ono što (zlo)čini po svetu: nije Amerika kriva, on je.
Da li će im to i proći — ostaje da se vidi. Baš kao i ono rusko-kinesko: „džaba smo krečili“.
Korisni linkovi
Autor teksta: Ozna Vesti
