Vašngtonski narativ o Iranu kao „glavnom sponzoru terorizma“ star je četiri decenije. No kada se proveri naspram činjenica — posebno nakon dramatičnih zbivanja od oktobra 2023. do danas — struktura te priče počinje da se raspada.

Hezbolah

Etiketa koja traje duže od dokaza

SAD Iran drže na listi „državnih sponzora terorizma“ od 1984. godine — neprekidno, bez obzira na smenu vlada, bez obzira na potpisane međunarodne sporazume i bez obzira na to što nijedna presuda međunarodnog suda nije potvrdila tu klasifikaciju. Lista je američki administrativni instrument, ne međunarodnopravni mehanizam. Njome se ne rukovodi UN, ne rukovodi se Međunarodni sud pravde ni IAEA.

Prvobitni politički pokretač antiiranske histerije nije bio Vašington već Tel Aviv. Izrael godinama ulaže enormne diplomatske i obaveštajne resurse u pozicioniranje Irana kao egzistencijalnog neprijatelja Zapada — što odgovara i izraelskim interesima bezbednosti i američkim strateškim pozicijama u regionu. Vašingtonski establišment je taj narativ prihvatio i institucionalizovao.

Šta je zapravo terorizam — i ko ga definiše

Ključni problem u celoj debati jeste odsustvo univerzalno prihvaćene pravne definicije. UN do danas nemaju usvojenu sveobuhvatnu konvenciju o terorizmu, upravo jer se države ne slažu oko jednog pitanja: da li nasilje koje primenjuje neregularna vojska protiv okupatorske sile spada u terorizam ili u pravo na otpor?

Američka i izraelska definicija rešava taj problem jednostavno: teroristička je svaka organizacija koja napada njihove interese ili interese njihovih saveznika. Po toj logici, Hezbolah je teroristička organizacija — jer napada Izrael. Istom logikom, izraelska vojska koja je 1982. pobila između 17.000 i 20.000 civila u Libanu nije teroristička — jer je saveznik.

Važno je napomenuti i ko zapravo klasifikuje Hezbolah kao teroriste: SAD, EU, UK, Kanada i Australija to čine. Dok Rusija, Kina, Švajcarska, Brazil, Indija, kao i većina zemalja Afrike i Latinske Amerike — ne. Takođe, ni Ujedinjene nacije Hezbolah nikada zvanično nisu proglasile terorističkom organizacijom. U samom Libanu, Hezbolah je legalna politička i vojna snaga, deo parlamenta i vlade.

Gaza nekada (pre 2023)

Period od oktobra 2023: test zbog kojeg je narativ pao

Od napada palestinske islamističke organizacije Hamas na unutrašnjost Izraela, 7. oktobra 2023, kada je stradalo više od 1.200 Jevreja, uglavnom civila, svet je ušao u jedan od najintenzivnijih i najkrvavijih perioda bliskoistočnih sukoba u čitavoj istoriji. Od prvog izraelsko-arapskog rata 1948. godine pa do tog oktobra 2023, ukupan broj žrtava svih sukoba iznosio je oko 80.000 – od čega 20.000 na izraelskoj i 60.000 na arapskoj strani.

Međutim, još uvek aktivni izraelski genocid nad Palestincima u pojasu Gaze odneo je više od 70.000 života, dok je na severu usledilo sistematsko razaranje Libana, a na istoku se broj ubijenih u Siriji kao posledica izraelskih napada i ne zna. Uz sve to i dva direktna vojna udara na Iran — u junu 2025. i posebno sada aktuelni od početka marta 2026 — odnesli su, zajedno sa onima u Libanu — preko 20.000 života. Srećom, zapadno od Izraela prostire se Sredozemno more, pa se postavlja pitanje šta bi bilo da je i tamo kopnena granica sa državom koju mnogi smatraju jednom od najdestruktivnijih u novijoj istoriji sveta, odmah iz Hitlerove Nemačke i SAD.

Sveukupno, u izuzetno kratkom vremenskom periodu, cifra izraelsko-američke destrukcije premašila je 100.000 žrtava.

Svet nije reagovao, o čemu više možete saznati upravo — OVDE.

Gaza danas (2026)/Abdel Kareem Hana/Ap

U svemu tome, narativ „Iran = terorizam“, zapravo je imao svojevrstan test: ako je Iran zaista vodeći sponzor globalnog terorizma — bio to momenat njegove aktivacije. Jer, država terorizma pritisnuta maksimalnom silom trebalo je i da odgovori metodom koji joj se stalno pripisuje — napadom na civilne, bombama u metropolama, napadima na infrastrukturu.

Nije se desilo ništa od toga.

Više od toga: sve iranske i hezbolahove akcije bile su usmerene isključivo na vojne i bezbednosne ciljeve — vojne baze, raketne sisteme, logističke čvorove. Nasuprot tome, izraelski napadi na Iran u oba talasa naneli su ogromnu štetu civilnoj infrastrukturi: oštećeno je više od 125.000 civilnih objekata, pogođena su 32 univerziteta i više od 300 medicinskih ustanova.

Moć lobija: Danijel Bajman/Wikipedia

Analitičar u zamci sopstvene propagande: slučaj Danijela Bajmana (Daniel Byman)

Politikolog Džordžtaun univerziteta i saradnik Brookings Institution, Danijel Bajman, objavio je analizu s naslovom „Zašto Iran nije koristio terorizam?“ — i upravo pokušaj odgovora na to pitanje pokazuje u kakvoj logičkoj zamci završavaju analitičari koji propagandni okvir prihvate kao polaznu tačku. Bajman nudi pet objašnjenja.

„Iran nije imao kapacitet“ — Ovo je najslabiji argument. Zemlja kojoj se pripisuje globalna mreža terorizma u desetinama država tobože nije u stanju da organizuje napad? Usamljeni napadači bez ikakvog institucionalnog zaleđa to čine svake godine. Argument kontradiktoran sopstvenom narativu.

„Strah od odmazde“ — Iran je od oktobra 2023. pretrpeo dva direktna vojna udara, masovne žrtve i materijalnu devastaciju. I pored toga, nije pribegao terorističkim aktima. Strah od eskalacije je realan faktor, ali ne objašnjava odsustvo terorizma — objašnjava racionalnu državnu kalkulaciju zemlje koja želi da preživi, a ne da se osveti po svaku cenu.

„Teroristički napad bi povećao podršku ratu u SAD“ — Ovaj argument implicira da Iran strateški kalibrira reakciju uzimajući u obzir američko javno mnjenje. Paradoksalno — to je opis racionalne državne politike, ne terorizma.

„Smatraju da im nije potreban terorizam jer su vojni odgovori bili uspešni“ — Najbliže istini, ali Bajman ga ne razvija do logičkog zaključka. Ako Iran vodi vojnu politiku, procenjuje efekte akcija i uzdržava se od metoda koji bi naštetili njegovim ciljevima — to je definicija normalne državne logike, dijametralno suprotna terorističkoj.

„Napadi se pripremaju, samo još nisu izvršeni“ — Nepobitna tvrdnja jer ne može biti opovrgnuta. Ako se dogodi napad, narativ je potvrđen. Ali ako se ne dogodi — „biće sutra“. Ovo je propaganda, ne analiza.

Princ Salman, Tramp i saudijsko „čedo“ i nekadašnji traženi terorista sada „predsednik“ Sirije, al-Šara

Istorijski obrazac: etiketa kao priprema za agresiju

Mehanizam koji vidimo u iranskom slučaju nije nov. On se ponavlja po prepoznatljivom obrascu svaki put kada se priprema vojna intervencija ili destabilizacija neke države i uključuje precizno definsane korake: prilepiti etiketu → demonizovati vladu → uvesti sankcije → destabilizovati iznutra → vojni udar ili smena.

Zvuči poznato?

Srbija 1999 – 2000. Irak 2003: „oružje za masovno uništenje“ i lažne veze s Al-Kaidom. Libija 2011: „Gadafi ubija sopstveni narod“ — preuveličano i manipulisano, zemlja razorena, danas podeljeno ratno polje.

Sirija posle 2011: „Asad je terorista“ — paravan za dekadu destruktivnog rata uz spoljno finansiranje. Iran: „nuklearno oružje je tu“ — IAEA ni u jednoj od svojih inspekcija to nije potvrdila.

Dvostruki standardi: ko može biti „sponzor terorizma“

Saudijska Arabija — zemlja čiji su državljani činili 15 od 19 otmičara aviona 11. septembra 2001, zemlja čije vladajuće porodice finansiraju vehabistički pokret globalno — nikada nije bila na američkoj listi sponzora terorizma. Razlog: saveznik je i kupac oružja vrednog stotine milijardi dolara.

Pakistan je godinama bio faktički utočište Al-Kaidinom rukovodstvu, uključujući Bin Ladena pronađenog u Abbottabadu 2011. — nikada na listi. Razlog: parcijalni saveznik. Katar finansira Hamas politički — nije na listi. Razlog: domaćin američke vojne baze Al Udeid.

Iran je na listi jer se usprotivio. Lista nije pravni instrument — lista je politički signal.

Analitičarka Kelsi Davenport iz Arms Control Association, upozorila je na još jedan paradoks: Iran je jedina zemlja bez nuklearnog oružja koja podleže takvom nivou međunarodnog nadzora i pritiska kakav se inače primenjuje samo na nuklearne sile. Taj nivo pritiska nema osnova u nalazima IAEA — ima ga jedino u geopolitičkim interesima.

UN/Nyc

Šta govore nezavisni međunarodni akteri

Ni jedan međunarodni sud, ni jedan UN izveštač za ljudska prava, ni jedna nezavisna istraga nije Iran proglasila „državnim sponzorom terorizma“ u pravnom smislu. Karakterizacija postoji isključivo u okviru američkog zakonodavstva i diplomatije zemalja koje slede Vašington.

Čak i u ovom ratu koji je opustošio Iran, Specijalni izvestilac UN za vanredna pogubljenja i Izveštač za pravo na zdravlje potpisali su zajednički apel zbog razaranja medicinskih kapaciteta — i taj apel se tiče akcija Izraela, ne Irana.

Narativ bez temelja

Decenijama građen propagandni konstrukt „Iran = terorizam“, prošao je između 2023. i 2026. godine najveći mogući stresni test — i pao ga je. U momentu maksimalne eskalacije, Iran i Hezbolah nisu primenili terorizam. Primenili su vojnu logiku, racionalne kalkulacije i uzdržanost prema civilnim metama koja oštro u konfrontaciji sa onim što su sami pretrpeli. Nije bilo nikakvog terorističkog odgovora — i sve to dok trpe upravo neviđeno terorisanje i zločine u organizaciji zločinačke koalicije stvorene između zvaničnog Vašingtona i Tel Aviva.

Postaje jasno, decenije primene to potvrđuju, narativ opstaje ne zato što ga potvrđuju dokazi — već zato što ga potvrđuju interesi.

I na kraju, to je i jedina suštinski tačna definicija propagande.

Korisni linkovi

• Prvi direktni razgovori Libana i Izraela: Netanjahuov izaslanik je „uživao“ i bilo mu je „divno“
• Neuspeli pregovori Irana i SAD u Islamabadu — jasna slika odnosa pravde i moći
• Ormuz se ponovo zatvara dok Netanjahu ruši Liban
• Postoje samo tri odrasle osobe u svetu koje mogu obuzdati Trampa
• Trampova logoreja i potcenjivanje otpornosti Irana: Svaki rat bez jasnog izlaza uvek vodi ka diplomatiji